U sazvučju behara Jovana Sivačkog

Jovan Sivački spada u red onih slikara čiji se radovi – po oceni kritike duboko intimne kompozicije – retko viđaju na izložbama. Tim pre postavka u Galeriji RTS-a nazvana „U sazvučju behara” predstavlja izuzetak. Na ovoj retrospektivi izloženo je 50 slika, 29 dela malog formata (veličine dlana) i 22 crteža nastalih od 1968. pa do 2006, pri čemu poslednje dve grupe radova nikada do sada nisu bile pred publikom. Sve do 21. avgusta posetioci će imati priliku da vide odraze naličja autorove duše, slike nastale u senci lirskog tihovanja, kako je to u katalogu izložbe napisala Nataša Kristić. 

„Rođen daleko od buke velegrada, u prostranstvima ravnica, u kojima jedina uzvišenja i spas od beskraja melanholičnih dolina predstavljaju kuće, Sivački, kao kakav otpali anahoreta, pokušava da uspostavi duhovnu ravnotežu. U središtu mnoštva i agresivnog etosa, on podiže usamljenu eteričnu likovnu isposnicu. Iz nje će na svetlost dana izaći brojni svedoci – platna protkana čežnjom za svetom građenim po meri čoveka”, piše kritičarka.

– Ono čime će se umetnik baviti u svojim delima obično zavisi i od društveno-umetničke situacije u kojoj se i on lično nalazi i koja ga okružuje. Kako u periodu kada se formirao tako i kasnije. U mom slučaju važna je bila grupa „Mediala”, koja me je i opredelila. Pratio sam kao student njihove izložbe, čitao tekstove, kritike, dopadao mi se Šejka i njegovi tekstovi. To me je sve zajedno uputilo na umetnost renesanse, kasnije realizma, romantizma – evocira uspomene Sivački.

Fokusiran na lično, intimno, prisno, toplo i čuvstveno, on formira vizuelni korpus idejnih težnji u koji smešta likovna istraživanja. Njegov opus ima nekoliko perioda. Prema rečima Nataše Kristić, na početku karijere – šezdesetih godina dvadesetog veka, dominiraju klasicistički otkloni u mrtvu prirodu, portret i autoportret. Prva polovina osme decenije je obeležena metafizičkim težnjama, no ovaj trend biva vrlo brzo napušten u korist fantastičke figuracije. Kao trajnu orijentaciju, okvir u koji će stati sve njegove likovne ambicije, Sivački, krajem sedamdesetih, postavlja: žanr, pejzaž i mrtvu prirodu.

O motivu figure nalik anđelu na renesansnim slikama, koja lebdi i ima krila, koja se često ponavlja na njegovim delima, Sivački kaže:

– Pošto sam motive počeo da tražim u neposrednoj okolini, kao i mnogi, često sam se vraćao detinjstvu, zavičaju, atmosferi u kojoj sam rastao. Te slike detinjstva nas prate i čuvaju. Ta toplina, svetlost, porodica. Ta figura koju pominjete samo formalno podseća na anđela. A zapravo, reč je o upamćenim slikama iz perioda puberteta, kada sam imao vrlo žive snove o letenju. Tada su počeli i sanjao sam ih dosta dugo. I danas ih se sećam – preletanja kuća, sletanja, krovova, bašti… To sam tada bukvalno doživljavao – objašnjava autor.

Jovan Sivački je rođen 1947. godine u Čalmi blizu Sremske Mitrovice. Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu završio je 1974. godine, a poslediplomske studije 1977, u klasi profesora Mladena Srbinovića. Bio je redovni profesor na istom fakultetu, do penzionisanja. Dobitnik je brojnih nagrada. Živi i radi u Beogradu.