У сазвучју бехара Јована Сивачког

Јован Сивачки спада у ред оних сликара чији се радови – по оцени критике дубоко интимне композиције – ретко виђају на изложбама. Тим пре поставка у Галерији РТС-а названа „У сазвучју бехара” представља изузетак. На овој ретроспективи изложено је 50 слика, 29 дела малог формата (величине длана) и 22 цртежа насталих од 1968. па до 2006, при чему последње две групе радова никада до сада нису биле пред публиком. Све до 21. августа посетиоци ће имати прилику да виде одразе наличја ауторове душе, слике настале у сенци лирског тиховања, како је то у каталогу изложбе написала Наташа Кристић. 

„Рођен далеко од буке велеграда, у пространствима равница, у којима једина узвишења и спас од бескраја меланхоличних долина представљају куће, Сивачки, као какав отпали анахорета, покушава да успостави духовну равнотежу. У средишту мноштва и агресивног етоса, он подиже усамљену етеричну ликовну испосницу. Из ње ће на светлост дана изаћи бројни сведоци – платна проткана чежњом за светом грађеним по мери човека”, пише критичарка.

– Оно чиме ће се уметник бавити у својим делима обично зависи и од друштвено-уметничке ситуације у којој се и он лично налази и која га окружује. Како у периоду када се формирао тако и касније. У мом случају важна је била група „Медиала”, која ме je и определила. Пратио сам као студент њихове изложбе, читао текстове, критике, допадао ми се Шејка и његови текстови. То ме је све заједно упутило на уметност ренесансе, касније реализма, романтизма – евоцира успомене Сивачки.

Фокусиран на лично, интимно, присно, топло и чувствено, он формира визуелни корпус идејних тежњи у који смешта ликовна истраживања. Његов опус има неколико периода. Према речима Наташе Кристић, на почетку каријере – шездесетих година двадесетог века, доминирају класицистички отклони у мртву природу, портрет и аутопортрет. Прва половина осме деценије је обележена метафизичким тежњама, но овај тренд бива врло брзо напуштен у корист фантастичке фигурације. Као трајну оријентацију, оквир у који ће стати све његове ликовне амбиције, Сивачки, крајем седамдесетих, поставља: жанр, пејзаж и мртву природу.

О мотиву фигуре налик анђелу на ренесансним сликама, која лебди и има крила, која се често понавља на његовим делима, Сивачки каже:

– Пошто сам мотиве почео да тражим у непосредној околини, као и многи, често сам се враћао детињству, завичају, атмосфери у којој сам растао. Те слике детињства нас прате и чувају. Та топлина, светлост, породица. Та фигура коју помињете само формално подсећа на анђела. А заправо, реч је о упамћеним сликама из периода пубертета, када сам имао врло живе снове о летењу. Тада су почели и сањао сам их доста дуго. И данас их се сећам – прелетања кућа, слетања, кровова, башти… То сам тада буквално доживљавао – објашњава аутор.

Јован Сивачки је рођен 1947. године у Чалми близу Сремске Митровице. Факултет ликовних уметности у Београду завршио је 1974. године, а последипломске студије 1977, у класи професора Младена Србиновића. Био је редовни професор на истом факултету, до пензионисања. Добитник је бројних награда. Живи и ради у Београду.