Šekspir u Čortanovcima

PREMIJERE
Poznati reditelj Nikita Milivojević postavio je ovih dana komediju "Nenagrađeni ljubavni trud", na otvorenim scenama dve države, u Tivtu i Čortanovcima. Sa ovim stvaraocem, odskora upravnikom Bitef teatra i BITEF-a, razgovarali smo, tim povodom, o pozorištu i izazovima vremena.
Iako je vaša specijalnost postmoderno tumačenje klasike, "Nenagrađeni ljubavni trud" je druga vaša postavka Šekspira, deceniju posle uspeha "Sna letnje noći", (nagrade B. Stupice i Bitefa). Zašto baš ova komedija, jedna od retkih sa autentičnom Šekspirovom fabulom, prepuna aluzija na istorijske ličnosti (Anri IV) i politička satira na elizabetansko doba...

Svako čitanje klasike uvek na neki način podrazumeva i novi pogled na savremenike, u tom smislu "politička satira na elizabetansko doba" lako može da postane satira na bilo koje, pa, naravno, i na vlastito vreme i okruženje... U tom smislu "Nenagrađeni ljubavni trud" jeste pokušaj jednog takvog "novog"čitanja, i mada je pre svega "lirska komedija" koja za temu ima ljubav, ona u sebi nosi i odbranu prirode i zdrave pameti od svega što je nenormalno, nestvarno, lažno, izvrgavanje podsmehu svake vrste izveštačenosti ... a to je, recimo, nešto što mislim da sada karakteriše naše vreme. Mada, istovremeno, kod mene je to uvek i posebna strast da se bavim delima koja su "nedovršena", ili su veoma retko izvođena kod nas, da otkrivam ono "nevidljivo", u tome pronalazim poseban rediteljski izazov. Recimo, u ovom tekstu postoji jedan trenutak kada glasnik donese vest o smrti, koji u "komediji" deluje kao nekakva greška. Meni se to učinilo kao polazna tačka za ovo čitanje...

Da li to što posle dužeg vremena režirate komediju, znači da je nastupilo vreme otrežnjujućeg opuštanja, posle ludila kome je posvećena vaša rediteljska trilogija po motivima antičkih tragedija tebanskog ciklusa: Sedmorica protiv Tebe, Antigona, Moja domovina – sedam snova?

Pitanje izbora je ona vrsta specifičnog pogleda iz kojeg u jednom trenutku posmatraš neke stvari... Kao što je svojevremeno Kjubrik pravio potpuno nove objektive za svoje filmove, i na taj način, menjajući objektiv, menjao pogled na svoju stvarnost, na ono što snima, tako su za mene tekstovi u stvari nešto kao ti različiti objektivi... Mada, čini mi se, kao da je osnovi utisak poslednjih godina bio skoro uvek isti i bilo šta da sam radio, duboko negde je bilo utisnuto strašno, zapanjujuće osećanje nestalnosti svega oko mene... Verovatno i zbog toga jer mi se u poslednje vreme čini da ispadam naivan ako sve ovo oko nas uzimam previše ozbiljno, komedija mi se učinila da je sada dobar izbor. U stvari izgleda da sam nekim drugim sredstvima probao da postignem isti cilj.

Ovoj trilogiji, komplementarna je i vaša trilogija komada iz nacionalne mitologije koje ste režirali – Banović Strahinja, Maksim Crnojević, Tesla... Zašto su baš ti likovi po vama nacionalne paradigme, ili pre, paradigme nacionalnoj karakterologiji, u kojoj su obično cenjeniji destruktivni nego kreativni i uzvišeni junaci, i ne samo u mitu?

Za reditelja je nekako normalno da ga zanimaju netipični junaci, a kada se radi o nečemu što je deo vaše lične mitologije, istražujući njih uvek negde duboko čovek u stvari pokušava i da razume samoga sebe... Kao da proveravate nekakav kontinuitet u vremenu, zašto smo ovakvi kakvi jesmo, zašto nam se dešava to što nam se dešava, šta u svemu tome možete i treba da uradite...

Da li i sa Šekspirom imate na umu sličan triptih u kome vaša scenska snoviđenja imaju lepši kraj?  

Moguće... Ne znam ni sam zašto, ali primećujem da mi je važno da stvari vidim u nekakvim celinama, verovatno na taj način lakše povezujem "sve sa svim."

Na primer, ako sam radio Crnjanskog, on je za mene odmah i iskustvo antike, Maksima Crnojevića, ili Šekspira ... Meni su sve to negde slične stvari, pitanje je samo šta vam je bliže u jednom trenutku. U suštini sve je ista "građa od koje se prave snovi", ja samo prepoznajem šta u jednom trenutku tačnije i bolje govori o meni samome, nego što sam često sam toga svestan ...

Pozorište ste svojevremeno definisali i kao nekakavu "društvenu igru" – aludirajući na njegovu angažovanost i aktuelnost a iz ličnijeg ugla – kao vaše intimno pribežište, manastir. Kako je taj paradoksalni spoj moguć?

Pa jedini moguć spoj je upravo taj... Sve je, naravno, društvena igra, igra interesa, život je uopšte takav... I svako se na svoj način u toj "igri" muči šta će sa onim "viškom" stvarnosti oko sebe, pa tako i ja. Meni je pozorište alternativa toj stvarnosti. Ono je u suštini pokušaj kreiranja jedne virtuelne stvarnosti.

Ako je pozorište manastir, kome se, u njemu, obraćate? 

Ljudima sličnim meni... Ja uvek verujem da u gledalištu sede neki ljudi koji liče na mene. Ako je meni do nečega zaista stalo, nešto me pokreće, nasmeje... uznemiri, plaši, verujem da ima onih koji slično reaguju.

Svojevremeno ste u JDP režirali "U potpalublju", adaptaciju Arsenijevićevog istoimenog romana koji je bio preteča jednog novog senzibiliteta vremena raspada. Da li danas vidite sličnog neklasičnog, mlađeg autora, domaćeg ili stranog, koji bi vam bio podjednako izazovan jer neposredno progovara o problemima novog veka?

Naravno da ima, svako doba ima svoje "junake"... Recimo "Hadersfild" sam u jednom trenutku video kao direktni nastavak "Potpalublja". U JDP su želeli da se to igra na sceni "Bojan Stupica", ja sam ga opet video u drugačijem prostoru, upravo tamo gde sam radio i "Potpalublje", ali nismo se oko toga razumeli. Kada predstava ima uspeh naravno da više nije važno ko je režirao, ja ili neko drugi, mada mislim da je ipak negde to najzanimljivije, šta je ono specifično u nekom materijalu što vidi jedan određeni reditelj, pisac... (ili upravnik pozorišta), mi se po tome razlikujemo... Na sreću, uvek može da vidi jedino ono što može, i zato je između ostalog pozorište jedna vrlo demokratska ustanova!

Blistave karijere naših dramskih pisaca i reditelja, uspeh kod domaće i inostrane publike (Kovačević, Srbljanovićeva, Markovićeva, Šajtinac... Spomenimo i vaš rediteljski proboj u Grčkoj), često zasenjuju prilično žalosnu sliku najuglednijih teatarskih institucija. Može li se ta slika promeniti brzo i efikasno, radikalnijim rezovima u kulturnoj politici?   

Siguran sam da može ... Tu više i nema nekih naročitih tajni, zna se recept! Ono što su uradili drugi i mi ćemo morati ... Samo uvek se pitate zašto gotovo sve mora toliko da kasni, sa takvom opstrukcijom, mukom da se menja... (eto i o tome pomalo razmišljate kada radite "Banović Strahinju", ili bilo koji drugi domaći tekst)... Kako je uopšte moguće da jedan mali narod, koji je neosporno talentovan, istovremeno je toliko neodgovoran i prema sebi i drugima oko sebe? Često se setim kako je Oto Rajhangel, trener grčke reprezentacije, kada su Grci na opšte zaprepašćenje svih postali evropski prvaci u fudbalu, rekao šta je tajna njihovog uspeha: "Disciplinovana igra, visok nivo kolektivnog morala, borbenost ispred umetnosti."

Publici smeta mimikrija na javnoj sceni i u politici. Da li su naši političari dorasli toj vrsti performansa? Koje uloge najviše vole?  

Političari rade ono što moraju da rade... Moja prijateljica pre neki dan kada sam je pitao: "šta radiš" duhovito mi kaže – "evo gledam svoja posla"! Tako ni to nije moj posao da razmišljam o političarima i efikasnosti njihove "glume"! U "Banović Strahinji" moj junak je govorio: "Moja je priča mala u Vašoj velikoj priči", ja i danas mislim tako. U međuvremenu su nam se mnoge priče promenile, male i velike, meni je moja sasvim po meri. I moram priznati da uživam u njoj, ponekad baš onako sasvim "malograđanski", kao običan "porodični čovek", koji ima ženu, dvoje dece, psa i voli da vikendom ide na "selo" u Inđiju.

Niste krili da je vaše često izmeštanje sa scena prestonice proisteklo, svojevremeno, iz nesporazuma sa ovdašnjom pozorišnom javnošću. I sada kad ste se ponovo vratili, vi kao da ste u Beogradu gost. Slučajnost, ili mera predostrožnosti, to što se vaša nova postavka izmešta naokolo u Tivat, Inđiju, Čortanovce, a doskora ste "izbivali" i po scenama Atine, Soluna, Budve, (Grad teatar), Ljubljane, nedavno Istanbul, Stokholm ...

Verujem da je dobro što ja o tome u stvari i ne stižem baš preterano da razmišljam... Da mi je neko rekao da će proći više od 10 godina, a da u nekim pozorištima neću ništa novo režirati, mislio bih da je to nemoguće! Sada sam, naravno, stariji za razna nova iskustva. Ono što sigurno znam jeste da sve te nove sredine u kojima sam u međuvremenu radio za mene su bile mnogo više nego iskustvo, menjati neprestano razne zemlje, pozorišta, značilo je na neki način i prevazilaziti samoga sebe.