Шекспир у Чортановцима

ПРЕМИЈЕРЕ
Познати редитељ Никита Миливојевић поставио је ових дана комедију "Ненаграђени љубавни труд", на отвореним сценама две државе, у Тивту и Чортановцима. Са овим ствараоцем, одскора управником Битеф театра и БИТЕФ-а, разговарали смо, тим поводом, о позоришту и изазовима времена.
Иако је ваша специјалност постмодерно тумачење класике, "Ненаграђени љубавни труд" је друга ваша поставка Шекспира, деценију после успеха "Сна летње ноћи", (награде Б. Ступице и Битефа). Зашто баш ова комедија, једна од ретких са аутентичном Шекспировом фабулом, препуна алузија на историјске личности (Анри IV) и политичка сатира на елизабетанско доба...

Свако читање класике увек на неки начин подразумева и нови поглед на савременике, у том смислу "политичка сатира на елизабетанско доба" лако може да постане сатира на било које, па, наравно, и на властито време и окружење... У том смислу "Ненаграђени љубавни труд" јесте покушај једног таквог "новог"читања, и мада је пре свега "лирска комедија" која за тему има љубав, она у себи носи и одбрану природе и здраве памети од свега што је ненормално, нестварно, лажно, извргавање подсмеху сваке врсте извештачености ... а то је, рецимо, нешто што мислим да сада карактерише наше време. Мада, истовремено, код мене је то увек и посебна страст да се бавим делима која су "недовршена", или су веома ретко извођена код нас, да откривам оно "невидљиво", у томе проналазим посебан редитељски изазов. Рецимо, у овом тексту постоји један тренутак када гласник донесе вест о смрти, који у "комедији" делује као некаква грешка. Мени се то учинило као полазна тачка за ово читање...

Да ли то што после дужег времена режирате комедију, значи да је наступило време отрежњујућег опуштања, после лудила коме је посвећена ваша редитељска трилогија по мотивима античких трагедија тебанског циклуса: Седморица против Тебе, Антигона, Моја домовина – седам снова?

Питање избора је она врста специфичног погледа из којег у једном тренутку посматраш неке ствари... Као што је својевремено Кјубрик правио потпуно нове објективе за своје филмове, и на тај начин, мењајући објектив, мењао поглед на своју стварност, на оно што снима, тако су за мене текстови у ствари нешто као ти различити објективи... Мада, чини ми се, као да је основи утисак последњих година био скоро увек исти и било шта да сам радио, дубоко негде је било утиснуто страшно, запањујуће осећање несталности свега око мене... Вероватно и због тога јер ми се у последње време чини да испадам наиван ако све ово око нас узимам превише озбиљно, комедија ми се учинила да је сада добар избор. У ствари изгледа да сам неким другим средствима пробао да постигнем исти циљ.

Овој трилогији, комплементарна је и ваша трилогија комада из националне митологије које сте режирали – Бановић Страхиња, Максим Црнојевић, Тесла... Зашто су баш ти ликови по вама националне парадигме, или пре, парадигме националној карактерологији, у којој су обично цењенији деструктивни него креативни и узвишени јунаци, и не само у миту?

За редитеља је некако нормално да га занимају нетипични јунаци, а када се ради о нечему што је део ваше личне митологије, истражујући њих увек негде дубоко човек у ствари покушава и да разуме самога себе... Као да проверавате некакав континуитет у времену, зашто смо овакви какви јесмо, зашто нам се дешава то што нам се дешава, шта у свему томе можете и треба да урадите...

Да ли и са Шекспиром имате на уму сличан триптих у коме ваша сценска сновиђења имају лепши крај?  

Могуће... Не знам ни сам зашто, али примећујем да ми је важно да ствари видим у некаквим целинама, вероватно на тај начин лакше повезујем "све са свим."

На пример, ако сам радио Црњанског, он је за мене одмах и искуство антике, Максима Црнојевића, или Шекспира ... Мени су све то негде сличне ствари, питање је само шта вам је ближе у једном тренутку. У суштини све је иста "грађа од које се праве снови", ја само препознајем шта у једном тренутку тачније и боље говори о мени самоме, него што сам често сам тога свестан ...

Позориште сте својевремено дефинисали и као некакаву "друштвену игру" – алудирајући на његову ангажованост и актуелност а из личнијег угла – као ваше интимно прибежиште, манастир. Како је тај парадоксални спој могућ?

Па једини могућ спој је управо тај... Све је, наравно, друштвена игра, игра интереса, живот је уопште такав... И свако се на свој начин у тој "игри" мучи шта ће са оним "вишком" стварности око себе, па тако и ја. Мени је позориште алтернатива тој стварности. Оно је у суштини покушај креирања једне виртуелне стварности.

Ако је позориште манастир, коме се, у њему, обраћате? 

Људима сличним мени... Ја увек верујем да у гледалишту седе неки људи који личе на мене. Ако је мени до нечега заиста стало, нешто ме покреће, насмеје... узнемири, плаши, верујем да има оних који слично реагују.

Својевремено сте у ЈДП режирали "У потпалубљу", адаптацију Арсенијевићевог истоименог романа који је био претеча једног новог сензибилитета времена распада. Да ли данас видите сличног некласичног, млађег аутора, домаћег или страног, који би вам био подједнако изазован јер непосредно проговара о проблемима новог века?

Наравно да има, свако доба има своје "јунаке"... Рецимо "Хадерсфилд" сам у једном тренутку видео као директни наставак "Потпалубља". У ЈДП су желели да се то игра на сцени "Бојан Ступица", ја сам га опет видео у другачијем простору, управо тамо где сам радио и "Потпалубље", али нисмо се око тога разумели. Када представа има успех наравно да више није важно ко је режирао, ја или неко други, мада мислим да је ипак негде то најзанимљивије, шта је оно специфично у неком материјалу што види један одређени редитељ, писац... (или управник позоришта), ми се по томе разликујемо... На срећу, увек може да види једино оно што може, и зато је између осталог позориште једна врло демократска установа!

Блиставе каријере наших драмских писаца и редитеља, успех код домаће и иностране публике (Ковачевић, Србљановићева, Марковићева, Шајтинац... Споменимо и ваш редитељски пробој у Грчкој), често засењују прилично жалосну слику најугледнијих театарских институција. Може ли се та слика променити брзо и ефикасно, радикалнијим резовима у културној политици?   

Сигуран сам да може ... Ту више и нема неких нарочитих тајни, зна се рецепт! Оно што су урадили други и ми ћемо морати ... Само увек се питате зашто готово све мора толико да касни, са таквом опструкцијом, муком да се мења... (ето и о томе помало размишљате када радите "Бановић Страхињу", или било који други домаћи текст)... Како је уопште могуће да један мали народ, који је неоспорно талентован, истовремено је толико неодговоран и према себи и другима око себе? Често се сетим како је Ото Рајхангел, тренер грчке репрезентације, када су Грци на опште запрепашћење свих постали европски прваци у фудбалу, рекао шта је тајна њиховог успеха: "Дисциплинована игра, висок ниво колективног морала, борбеност испред уметности."

Публици смета мимикрија на јавној сцени и у политици. Да ли су наши политичари дорасли тој врсти перформанса? Које улоге највише воле?  

Политичари раде оно што морају да раде... Моја пријатељица пре неки дан када сам је питао: "шта радиш" духовито ми каже – "ево гледам своја посла"! Тако ни то није мој посао да размишљам о политичарима и ефикасности њихове "глуме"! У "Бановић Страхињи" мој јунак је говорио: "Моја је прича мала у Вашој великој причи", ја и данас мислим тако. У међувремену су нам се многе приче промениле, мале и велике, мени је моја сасвим по мери. И морам признати да уживам у њој, понекад баш онако сасвим "малограђански", као обичан "породични човек", који има жену, двоје деце, пса и воли да викендом иде на "село" у Инђију.

Нисте крили да је ваше често измештање са сцена престонице проистекло, својевремено, из неспоразума са овдашњом позоришном јавношћу. И сада кад сте се поново вратили, ви као да сте у Београду гост. Случајност, или мера предострожности, то што се ваша нова поставка измешта наоколо у Тиват, Инђију, Чортановце, а доскора сте "избивали" и по сценама Атине, Солуна, Будве, (Град театар), Љубљане, недавно Истанбул, Стокхолм ...

Верујем да је добро што ја о томе у ствари и не стижем баш претерано да размишљам... Да ми је неко рекао да ће проћи више од 10 година, а да у неким позориштима нећу ништа ново режирати, мислио бих да је то немогуће! Сада сам, наравно, старији за разна нова искуства. Оно што сигурно знам јесте да све те нове средине у којима сам у међувремену радио за мене су биле много више него искуство, мењати непрестано разне земље, позоришта, значило је на неки начин и превазилазити самога себе.