Ja sam poput nekog hodača po žici

Karlove Vari – Džordž Endru Romero (1940, Njujork), američki reditelj, scenarista, glumac, montažer i producent, „otac” zombi-filma, mnogima omiljenog podžanra horora, jedan je od ovogodišnjih gostiju 50. Karlove Vari festivala na kojem ga je dočekala armija mladih obožavalaca.

Autor kultnog filma „Noć živih mrtvaca” (1968) koji je proglašavan i za najbolji zombi-film svih vremena, u retrospektivnom festivalskom programu predstavio je triler „Ludaci” iz 1973. godine, Romero je pred publikom izjavio da je ovaj film snimao kada je bio ljut zbog rata u Vijetnamu.

–Mnoge se stvari ni danas nisu promenile, a moj tadašnji bes i ljutnja proizilazili su i iz toga što buntovne šezdesete ništa nisu promenile. Ni danas ne vidim nikakvo rešenje. Da bi se američke predrasude promenile to bi zahtevalo promenu svačijeg stava što je nemoguće, jer imate političare koji su se zabarikadirali u svojim sigurnim bazama u kojima im versko pravo daje snagu... U razgovoru za „Politiku” Džordž Romero otkriva male tajne svog žanrovskog opredelenja i trajanja filmova uz koje se svi plaše...

Da li ste iz ljutnje i besa počeli da snimate zombi-filmove i da li su oni neka vrsta Vašeg komentara društva?

Ne, nije to. Ja sam vam poput nekog hodača po žici. Proveo sam ceo život hodajući po tankoj žici između želja i mogućnosti, u pokušaju da sprovedem neke svoje ideje i da za to nađem novac. Kako mi to nije polazilo za rukom bacio sam se na zabavu. Za to uvek ima finansijera.

Godi li Vam što Vas smatraju ocem, „kumom” zombi žanra?

Pa i ne baš, jer nikada nisam želeo da snimam samo zombi filmove iako sam brzo uvideo da uz pomoć ovog žanra mogu mnogo toga da kažem o društvenim pitanjima. Buntovne 1968. želeo sam da snimim film o nečemu izuzetnom što se dešavalo, a što ljudi nisu bili u stanju da shvate. Nisu želeli da priznaju da nam se događa užas. Tada sam pomislio šta bi se desilo kad mrtvi ne bi ostali mrtvi, već bi šetali okolo i jeli ljude? To je bila ta moja ideja o užasu i tako je nastao film „Noć živih mrtvaca”.

Jeste li tada sanjali da će ga i danas smatrati najvećim zombi filmom svih vremena?

Nisam, jer ko je tada mogao da pretpostavi da će film u kojem Afroamerikanac ima vodeću ulogu osvojiti gledaoce. Dvejn Džons je tada bio najbolji glumac kojeg sam mogao da imam na raspolaganju za ulogu u „Noći živih mrtvaca”, a onda je dobio takve reakcije koje niko ni u snu nije mogao da očekuje. Mislim da je on najzaslužniji za uspeh u neverovatnoj gledanosti ovog filma, jer su mnogi protumačili da u njemu ima rasnih poruka.

Snimili ste i „Zoru živih mrtvaca”, kasnije i visokobudžetski „Zemlja mrtvih” sa Denisom Hoperom, ali prvi film niste nadmašili?

Nisu mi prijali veći budžeti. Činili su me nervoznim, jer su neke od stavki u budžetu bile i cigare Denisa Hopera. Za novac koji smo na to potrošili mogao sam da imam dva snimajuća dana više.

Šta je to u zombijima što fascinira publiku koja ovakve filmove obožava?

Verovatno taj slatki osećaj strave. Ljudi vole da se plaše, da osećaju jezu dok su im oči zakovane za veliki ekran. Isprazne sopstvene strahove, pa im je po izlasku iz bioskopskog mraka lakše i lepše. Bolje je da proživljavaju košmare u bioskopu nego u stvarnom životu.

Vaši filmovi rezultat su Vaših košmara?

Ne, jer moji košmari nisu vezani nizašta što je natprirodno ili nerealno. Moji košmari su vezani za stvari koje se stvarno mogu dogoditi. Ne strepim od živih mrtvaca, već od stvarnih ljudi koji su u stanju svašta da urade jedni drugima. Njih se bojim.

Ljudi su opasni i zli?

Postoje najmanje dve vrste ljudi. Jedni ni mrava ne bi zgazili, ali bi zato drugi rado oduvali Palestince, jer pripadaju drugoj „sekti”. Religija je najgora.

Na osnovu Vaših slavnih filmova da se zaključiti da Vi nikada niste bili religiozni?

Raskrstio sam sa religijom još dok sam imao sedam godina. Odrastao sam u katoličkoj porodici u kojoj se verovalo u to da možeš lepo živeti čitav svoj život, ali ako počiniš greh i onda umreš, onda ćeš ići u pakao. Kada je umrla moja baka svi su mi govorili da je ona u raju, ali sam ja ipak pitao oca šta ako nije? Još tada, tako mali, preispitivao sam stvari, a kako sam zbog toga od od oca dobio dobru ćušku, završio sam sa religijom zauvek.

Kakve filmove danas smatrate dobrim?

One koji ima neku svoju dušu. Film sa dušom može doći iz bilo kojeg mesta na svetu i to je dobro.

Kakav biste film Vi danas snimili?

Film o Tarzanu. To je moja fantazija još iz detinjstva.