Svaki koncert je jedna velika žurka

Mokra Gora – Slušati Čajkovskog na Mokroj Gori, i to u izvođenju soliste na violini Nemanje Radulovića, i orkestra „Boljšoj” vrsnih mladih muzičara, uz dirigentsku upravu Srboljuba Dinića, šefa Opere u Meksiko Sitiju, znači upiti slobodu prirode i energiju muzike, koja često pokazuje slabost reči. Stoga nije čudno što je poseta ovom događaju prevazišla očekivanja, a među uglednim zvanicama bio je i patrijarh srpski Irinej.

U razgovoru koji je vođen narednog dana, Nemanja Radulović, muzičar koji je nastupao u najprestižnijim dvoranama, kao što su njujorški Karnegi Hol, Kraljevska koncertna dvorana u Amsterdamu, Berlinska filharmonija i druge, otkriva da ima poseban odnos prema prirodi Mećavnika i da teška srca kreće dalje. O odnosu prema mladim umetnicima kaže:

– Saradnja sa orkestrom „Boljšoj” bila je sjajna, zato što ti mladi muzičari imaju svežu energiju koja se do kocerta samo uspinjala, a onda je na sceni svako od njih dao sve od sebe, u trenutku. Mnogo je lepo kada se u okviru jednog sastava nalaze umetnici sa više ili manje iskustva, i energija koja iz toga proističe uvek je drugačija i pozitivnija, kaže Nemanja Radulović.

Sada je ovaj mladi umetnik uzor onima koji muziku tek počinju da shvataju kao svoj poziv, a i sam je često naglašavao ulogu dva svoja profesora: Dejana Mihailovića, sa studija u Beogradu, i Patrika Fontanaroze u Parizu. Na značaj dobrog muzičkog pedagoga kao trajnog sećanja i večitog korektiva u životu podsetio je i ovoga puta:

– To su dva različita uticaja, zato što je reč i dvojici potpuno drugačijih profesora. Ono što mi je Dejan pružio, to Fontanaroza nije, i obrnuto. A okolnosti su bile takve da sam i ja bio u različitim životnim dobima kada sam se usavršavao pod njihovim uticajem. Od Dejana sam naučio muzičku tehniku i znanje iz istorije muzike i repertoara, dobio sam neverovatnu bazu znanja. Sa Fontanarozom radio sam relativno kratko, dve godine, ali još uvek smo u kontaktu i sviramo zajedno. Taj osećaj oslobođenosti dok sviram neko delo, od njega sam naučio, on mi je otvorio perspektivu naše pozicije kao umetnika, ukazao mi na to šta je u stvari naša misija kao izvođača. Nije važno da odsviramo delo od početka do kraja, važno je ostaviti i svoj lični pečat, pronaći motivaciju u životu i iksustvu. Kada sviram u Beogradu i kada u publici vidim profesora Mihailovića uvek imam poseban odnos prema tom nastupu, otkriva Nemanja Radulović.

Dubok emotivni odnos Nemanje Radulovića prema muzici, koji publika oseća, i zbog kojeg hrli na njegove koncerte, odnosi se i na njegov izbor instrumenata, violina čuvenih majstora i duge predistorije. Ovoga puta Nemanja Radulović svirao je na violini koju je izabrao isključivo po zvuku.

– Nisam znao ko je njen graditelj, znam da je iz 19. veka i birao sam je po fizičkoj udobnosti, prilagodljivosti. Od posebne važnosti mi je bilo da na njoj mogu da pronađem zvuk koji želim da imam da ne bih morao da menjam svoju intuiciju i želje da bih se ja njoj prilagodio, u odgovoru na pitanje našeg lista kaže Radulović.

Pamtimo njegova izvođenja dela Vivaldija, Sarasatea, Betovena, međutim, umetnik ističe ulogu različitih perioda u kojima nekada prevagne bliskost sa kompozicijama Betovena, nekada Šuberta. Ipak dodaje da, uslovno rečeno, bazu klasične muzike čine Bah i Mocart, što ne umanjuje važnost drugih kompozitora, .

– Nekada, kada uzmem partituru, i kada mi deluje teško za izvođenje, ali i imresivno u isti mah, setim se koliko je ljudi sviralo to isto, i da su i ti veliki stvaraoci u stvari bili obični ljudi, da je muzika koju su pisali bila njihov filter, smatra Nemanja Radulović.

Od domaćih kompozitora ističe saradnju sa Aleksandrom Sedlarom, koji je, kako kaže, poseban u svemu što radi, bilo da komponuje klasičnu ili zabavnu muziku, ili da diriguje.

Znamo da Nemanja Radulović na svojim koncertima svira i lepa, stara, srpska kola. Da li je to još jedan od načina da pokaže svoju virtuoznost, ili da pronosi srpsku tradiciju širom sveta, pitamo našeg sagovornika.

– I jedno i drugo. Inače, volim sve vrste muzike, ne samo klasičnu ili tradicionalnu, već sve što mi prija, sve što mogu da „odbranim” na pravi način, kada sviram. Svaki koncert je za mene kao jedna velika žurka, volim kada krene lagano, i kada uđe u nešto mnogo produbljenije, da bi se završio kao velika žurka. Na mojoj plej listi možete naći apsolutno sve, od naših pop i narodnih pevača, rok grupa, tradicionalne i klasične muzike. Inspiracija mi je za izvođenje kalsične muzike slušanje naše narodne muzike, a folklor je bio inspiracija kompozitorima i iz drugih zemalja, objašnjava za „Politiku” Nemanja Radulović.

Naš sagovornik nastavlja da putuje, ponovo će posetiti Beograd, koji mu je pored Niša i Pariza, jedan od omiljenih gradova. Radiće do septembra, a zatim ide na zasluženi odmor. Kaže da voli da putuje, ali da kada uđe u avion sve manje uviđa razlike među ljudima, njihovim zemljama, da shvata koliko su granice u svakom smislu nebitne.

Marina Vulićević