Nepodnošljiva lakoća neozbiljnosti

Neven Cvetićanin u svojoj reakciji („Nepodnošljiva lakoća naivnosti“, „Politika”, 4. jula) na moju kritiku pokušava da, koliko je to moguće, dodatno racionalizuje svoj „doprinos“ političkoj teoriji u vidu posve originalnepodele na „moćni centar“ i „populističke margine“. Da bismo diskusiju razumno priveli kraju, veoma je važno podvući nekoliko stvari.

Konsenzualno je odavno prihvaćeno da prostorna podela političkog života na levicu, centar i desnicu, iako daleko od toga da bude idealna, ispunjava veliki broj relevantnih kriterijuma koji se obično koriste za procenu valjanosti neke konkretne naučne podele. Drugim rečima, naučno odbacivanje date podele može biti prihvatljivo jedino u slučaju ako se dokaže da ona podbacuje u svim relevantnim aspektima, odnosno, ako se stvori bolja, dakle tačnija i preciznija podela. Cvetićaninova podela savremenih političkih grupacija na „centar“ i „periferiju“ naučno je slabija, a ne naučno plodnija od podele na levicu, centar i desnicu. Ona naime ne ispunjava ni osnovni preduslov koji svaka takva podela mora da sadrži da bismo je tretirali kao analitički plodnu: naprosto je nužno da suprotstavlja grupacije kod kojih je, uprkos svim unutargrupnim međusobnim razlikama, važnije ono što ih spaja, nego duboki rascepi koji ih razdvajaju.

U slučaju „moćnog centra“ taj preduslov postoji. Međutim, kada je reč o „periferiji“, situacija je dijametralno suprotna, što u potpunosti dekredibilizuje čitav koncept na kome insistira Cvetićanin. Naime, nikada nije postojala, niti danas postoji, suštinska sličnost ni saradnja između onoga što se u javnom diskursu percipira kao evropska radikalna levica i ekstremna desnica. Siriza je, ako se već ona navodi kao primer, ušla u taktičku koaliciju sa malom suverenističkom partijom koja je proizašla iz desnog centra, a ne iz ekstremne desnice. Platforma otporu politikama štednje i ucene ujedno je minimalni i jedini zajednički sadržalac između ove dve političke grupacije. Takvih „neideoloških“ i neprincipijelnih koalicija uvek je bilo i biće ih, pre svega u vanrednim uslovima, dok god postoji parlamentarna demokratija. Ali, da bi podela na kojoj insistira Cvetićanin radila na primeru Grčke (a to opet ne bi bio nikakav dokaz za globalni trend), bilo bi potrebno videti koaliciju Sirize i Zlatne zore, što je u domenu naučne fantastike.

To što tzv. radikalna levica i desnica o nekim pitanjima danas u Evropi imaju slična stanovišta, možda jeste nužan, ali ne i dovoljan uslov da bi ih se trpalo u isti koš „populističkih margina“. Krajnje je neobično da se na osnovu formalne sličnosti u pojedinim aspektima kritikovanja „moćnog centra“ i taktičkih, tj. iznuđenih poklapanja u pogledu međunarodne politike, donose dalekosežni zaključci o zajedničkom delatnom potencijalu grupacija koje zastupaju kvalitativno različite i suštinski suprotstavljene vizije društva. Osim toga, kako bi Neven Cvetićanin objasnio svoju tezu o smrti levice i desnice na primeru Francuske, države u kojoj je i rođena podela na levicu i desnicu? Kako, na primer, tumačiti činjenicu da su socijaldemokratskog kandidata Fransoa Olanda u drugom krugu predsedničkih izbora podržali ne samo svi socijalisti, nego i kandidati blerističkog levog centra, komunista, zelenih, najveći levičarski sindikat, pa čak i pojedini trockisti?!

Iz rečenog je belodano jasno da podela na politički „centar“ i „periferiju“, u naučnom i političkom smislu, predstavlja pokušaj da se u ime ideološke odbrane tekovina i ideala aktuelno hegemonog političkog centra svaka alternativa diskvalifikuje kao „populizam“, te ujedno ponudi navodno originalan doprinos političkoj teoriji. Koliko je meni poznato, niko od relevantnih domaćih (o stranim da i ne govorimo) sociologa i politikologa do sada nije ovaj „doprinos“ uzeo u svojim analizama kao bitan. To dovoljno govori o mojoj navodnoj naivnosti, kao uostalom i o ozbiljnosti teza uvaženog kolege Cvetićanina.

Doktorand sociologije, urednik u regionalnom časopisu „Novi plamen”