Vimbldonski pacijent

Proseda kosa, dugo lice bez ijedne bore, skupo i elegantno odelo – tako je izgledao engleski gospodin koji kao da je junak nekog drugorazrednog ljubavnog romana u kojeg se nesrećno zaljubljuje mlada, siromašna guvernanta, jer zna da nikada ne mogu biti deo istog društva. Kada se kamera malo spustila, videlo se da neimenovani džentlmen rukama pokušava neki „vudu sa dvora”, to jest da baci čini protiv Đokovića, nadajući se da će ukršteni aristokratski prsti biti dovoljni da srpska teniska legenda pogreši. Ta nadrealna scena završava se tako što vimbldonski pacijent stavlja prste u usta i, poput kočijaša iz istog romana, počinje da zviždi od sreće jer se pokazalo da je Novak ipak pogrešio za milimetar ili dva. Potpisnik ovog teksta gleda mečeve na Vimbldonu godinama, ali čini mu se da nikada nije video tako veliko oduševljenje zbog tako male greške. 

Nisu takvi prizori nikakva novost za nas u Srbiji, ali smo mogli da ih vidimo samo kada neki lokalni ili beogradski đilkoš, posle petog piva i debakla svog fudbalskog kluba, doziva sporu konobaricu. Zato je dan nakon meča, u kojem je Novak već prevazišao velike teniske legende poput Mekinroa i Lendla, taj bizarni detalj sa bajanjem na Vimbldonu postao neka vrsta ključa za čitanje svega. „’Ajde da razumemo zašto nas ne vole, ali zašto ne vole Novaka”.

Tako Novak Đoković, ono najbolje što je iz ove zemlje izašlo u protekloj deceniji, nije postao simbol samo one bolje Srbije nego i simbol nečega znatno ozbiljnijeg – da zapadni svet i tu bolju Srbiju prihvata veoma teško, samo ako baš nema alternative i ako nijedno bajanje sa najboljih sedišta ne pomogne. I da su aplauzi i podrška publike bili znatno topliji kada je Novak gubio velike mečeve, kao u finalu Rolan Garosa, nego kada je po treći put osvojio Vimbldon.

Za neku utehu u priči o zidu nerazumevanja, za koji ni Novak nije pronašao dovoljno dobar lob niti pasing šot, ostaje nekoliko komentara vodećih britanskih listova koji su došli dan pošto su se glave ohladile. Posle osvajanja titule Đoković je bio najusamljeniji čovek u jugozapadnom Londonu, hladnokrvni ubica bajke o Federeru i romantičnih snova njegovih navijača, piše komentator Bi-Bi-Sija.

„Šta bi on mogao da uradi? On je loš momak koji nije učinio ništa loše. Nije oteo slatkiš iz ruku bebe, nije otkazao božićnu proslavu niti proizveo gigantski laser smrti za uništenje najvećih gradova na svetu”, dodaje se u komentaru pod naslovom „Zašto Novak zaslužuje više poštovanja“, dok je komentator „Telegrafa” u naslovu zapitao „Gde je ljubav za Novaka Đokovića”. Ima dakle nade da će Englezi jednog dana zavoleti našu tenisku legendu. A posle, kada isprobaju sva bajanja i vudu diplomatske trikove, možda dođe red i na nas ostale.