Lazanski mašta

Kolega Miroslav Lazanski dobro je upućen u geostrateška pitanja u svetu i regionu, ali do teksta „Rat u Suljagića sokaku” odista nisam znao da ima talenta za pisanje ratnih scenarija. Pa on je na temelju jedne ishitrene izjave zamenika ministra odbrane BiH (ne Federacije, jer entiteti nemaju takva ministarstva ni vojske) Emira Suljagića već predvideo da će tenkovi koji ne mogu prohodati – dospeti sve do Banjaluke!?

Ma kakav rat, kakvi bakrači, moj Lazanski, kad i sam znaš – kao i moja malenkost – da je to u BiH, koja ima jedinstvene oružane snage od 2006. godine i prisustvo vojske NATO-a i Evropske unije, naprosto nemoguća misija.

U prethodnim tekstovima Lazanski je obično neke svoje tvrdnje potkrepio argumentima – a ovde se začudo ne poziva ni na koji izvor. Zašto? Pa, zato što ih nema. Za razliku od njega, ja živim u BiH i nedavno sam bio u kasarni „Adil Bešić” u Bihaću i kao vojnom analitičaru bilo mi je dopušteno da razgledam njene prostore. Tamo zaista ima pet-šest tenkova koji su za staro gvožđe i samo se čeka novac da se oni iseku i istope u Zenici. Odakle Lazanskom podatak da su to tenkovi koji su u voznom stanju i pripravni za neku ratnu situaciju, voleo bih i ja da znam.

Autor teksta „Rat u Suljagića sokaku” uz ostalo navodi da se u Bihaću nalazi i veliko skladište municije „Grabež” i da je to prava „Ali-babina pećina” s municijom kalibra od 5,56 milimetara za puške, 100 i 125 milimetara za tenkovske topove, do kalibra 105, 122 i 155 milimetara za artiljeriju i raketa od 107 milimetara za višecevne raketne bacače. Kako to Lazanski sve izbroja kad u Bihaću, a ni na području Federacije BiH, već više od 25 godina nije boravio. Neko je to popisao umesto njega, ali i novinaru „Politike” i njegovom anonimnom izvoru moram reći da to nije tačno.

U bihaćkom naselju Grabež postoji vojno skladište, ali ne u pećini, a u njemu je, kako sam proverio, isključivo pešadijsko naoružanje koje pripada pešadijskom bataljonu i nema nikakvih granata ni za tenkove, ni za topove. I tu ima viška municije kojoj je istekao rok, ali ne znam sve i da je ispravna iz kojih bi se oruđa u Bihaću ispaljivala i na koga.

I još jedna netačnost: bataljon OSBiH u Bihaću nije sastavljen isključivo od vojnika i starešina Bošnjaka, premda su oni trenutno u većini, ali ima i Hrvata, Srba i ostalih. Za informaciju Miroslavu Lazanskom i njegovom izvoru, još i ovo: nijedna brigada, bataljon ili divizion u OSBiH nisu jednonacionalni, o čemu u Zajedničkom štabu OSBiH postoje egzaktni podaci. To što su u nekoj od formacija u većini Srbi, Hrvati ili Bošnjaci posledica je lokacije u kojoj je većinski jedan od ova tri konstitutivna naroda.

I da zaključim, rata u Suljagića sokaku ili nekom drugom delu Bosne i Hercegovine neće biti, ma ko, šta i u kom kontekstu izjavljivao. A ko voli da mašta – tom su sokaci uski.

Novinar iz Sarajeva