Levičar se rađa, lije i kuje

Zasigurno – bauk „lamentiranja nad levicom” kruži Srbijom.

Prelistajte kolumne u „Politici” u, recimo, poslednjih šest meseci, samo prelistajte, ne morate analizirati sadržaj. U nedelju dana sigurno ćete pronaći barem jedan tekst „intrigantnog” naslova: „Zašto nema levice u Srbiji”, „Srpski pokušaj Sirize”, Levica danas”... Pogledate li sajt „Peščanika”, verujem da će broj ponavljanja ovih tekstova progresivno rasti. Grešim li, spreman sam da letujem u Jagodini.

Ko su ljudi koji drže „opeloʺ nad kovčegom u kome ne počiva niko i ne spava ništa, sigurno je zanimljiva tema, ipak dostojna nekog obimnijeg pisanija. Ovoga puta bih jednostavno, narodski izrekao ono oko čega većina ovih autora okoliši. Mišljenja sam, prvo, da je istinske levice na ovim prostorima bilo samo u tragovima, i to u kršima Crne Gore 20-ih i 30-ih. Kod „običnog čoveka” levica je apstraktan pojam koji se manifestuje u vidu slike Josipa Broza u beloj uniformi i nekog populističkog „crvenog” plakata. Ipak, to je samo moje mišljenje.

Većina autora lepo primećuje da današnji levičar nikad nije uzeo ašov u ruke niti je izgitovao zid ili šmirglao vrata barem, i to je dobar trag, koji ne znam zašto pomenuti autori ne razrade. Problem je u samoj levičarskoj ekskluzivnosti, mada je možda bolji izraz narcisoidnosti, koju današnji levičari nose u šalu, knjizi i kosi. Oni ne regrutuju, ne šire „veru”, nego se samo, nekada, udružuju.

Za mene je pravi levičar Stanoje, metalostrugar po struci i beskućnik po izboru, protagonista kratkog filma „Kolt 15 GAP”, koji u jednoj sceni ide po rakovičkim fabričkim postrojenjima i propituje umorne radnike o Marksu i Engelsu. Stanoje želi da svaki metalostrugar „poznaje” i shvata Marksa, dovoljno da mogu da pričaju o njemu. Levičar se rađa, lije i kuje. Ovde levičar može samo da se udruži sa nekim od postojećih popularnih levičara. Što je popularniji, to će mu i krug sledbenika biti veći. I eto, baš skoro se desio poslednji poziv takve vrste, na zbor svih levičara, anarhista i trockista, koji bi stali pod jedan veliki kišobran. Za taj zbor predlažem mesto susreta Savamalu.

Ovde je današnji levičar i konvertit. I to je jedna velika istina koju svi prećutkuju, čast izuzecima. Osvrnuću se samo na ekstremne primere današnjih levičara koji su ne tako davno nosili kokarde po srednjim školama koje su pohađali, levičare koji su po ceo dan pričali o svetosavlju, levičare koji kliču Šešelju. I to je „fer” napisati, iz toga se može videti koliko je levičar ideološki labilan. Kao takav, on kao šibica zasija jarko crvenim plamenom, ali pošto mu je „kresivo” već istrošeno na drugim mestima, nema više širinu ni među svojim prijateljima da širi ideju za koju se danas bori. On može i mora jedino da igra na kartu ekskluzivnosti, posebnosti, i kao takav, svoje levičarske bitke da vojuje sa malom grupom istomišljenika, koji ne znaju njegovu „ružnu” prošlost i ne postavljaju suvišna pitanja. Kao što smo videli ove godine, levičar se, ako mu trenutno to odgovara, sa desničarem vrlo lako može i udružiti. Nikako ga, naravno, ne treba za to kriviti! Današnji levičar je odrastao u takvom okruženju i gotovo je sasvim logično da će u nekom periodu života „koketirati” sa desnicom.

Ovde je levičar potkupljiv, njemu levica često služi samo zatoda bi stigao do radnog mesta, neke slave i malo novca. U dubini duše on je svestan da nikada ovde neće moći da živi od svojih levičarskih ideja i da će mu družina zauvek biti mala. On ima rok trajanja, opet čast izuzecima. Svi vole neke levičarske ideale, ja volim Marksov deo o otuđenju, na primer.

Ničim izazvana ekskluzivnost, konvertiranje i potkupljivost zasigurno su deo današnjeg aktivnog idealnotipskog levičara u Srbiji. Puno je razloga zbog čega je to tako, ali važno je ovo izreći samo zato da bi čitalac idućeg teksta u kome se oplakuje nedostatak levice u Srbiji uvideo kome se taj autor obraća. Ne obraća se meni, a ni Vama, dragi čitaoče, nego idealnotipskom levičaru, koga želi da probudi iz letargije i izdigne iz mulja u koji je upao.

Nema hleba za levicu danas u Srbiji niti će ga biti još dugo, ostaje im Filozofski fakultet kao sigurna kuća, koja im po nekoj ostavinskoj raspravi sleduje. Zbog toga verujem da je pisanje ovakvih tekstova uzaludan posao, koga se treba „manuti”, a takve tekstove više i ne objavljivati, pogotovo što posle njih u vazduhu vise nova pitanja, i to ona na makroplanu. Da li se uopšte može biti levičar danas u svetu i u Srbiji pogotovo, zašta se današnji levičar zapravo zalaže, koliko je predan aktivizmu i tome slično...?

Apsolvent odeljenja za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu