Šindlerova lista mi se više sviđa od Spilberga

Dnev­nik Emi­ra Ku­stu­ri­ce pi­san je 1994. go­di­ne. „Po­li­ti­ka” je od na­šeg pr­o­sla­vlje­nog umet­ni­ka i ko­lum­ni­ste do­bi­la eks­klu­ziv­no odo­bre­nje da iz nje­ga pre­ne­se za­be­le­ške ko­je se od­no­se na pe­ri­od u kom su jed­na ze­mlja i jed­na ide­o­lo­gi­ja već do­ži­ve­le slom, a on sni­mao film „An­der­gra­und”, ko­ji je mo­žda naj­po­tre­sni­je sve­do­čan­stvo o ras­pa­du Ju­go­sla­vi­je. U Dnev­ni­ku se, po­red be­le­ški o po­zna­tim sa­vre­me­ni­ci­ma, na­la­ze i za­pi­si i raz­mi­šlja­nja o no­vom svet­skom po­ret­ku i ras­pa­du bi­po­lar­nog sve­ta

                                                           *    *    *    *

Sva­đa u za­di­mlje­noj ka­fa­ni stu­di­ja Ba­ran­do­vo ni­je raz­vi­je­na do kra­ja. Mi­slim da je to bi­lo ta­ko po­što smo Gre­bo i ja ima­li jed­nu za­jed­nič­ku oso­bi­nu. Ni­smo u tom ra­tu pred­sta­vlja­li ni­kog. Bez ob­zi­ra na to što je on bio port­pa­rol ar­mi­je Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. To je za me­ne bi­lo sa­mo tre­nut­no pri­la­go­đa­va­nje si­tu­a­ci­ji. Isto kao što je svo­je­vre­me­no bio šef ka­bi­ne­ta Bran­ka Mi­ku­li­ća i pri to­me go­vo­rio ka­ko ga po­li­ti­ka ne za­ni­ma. Po­sli­je se za­hva­lju­ju­ći So­ro­su ba­vio ra­di­om. Ra­zu­mio bih ga do kra­ja da je iz­ra­zio iskre­na osje­ća­nja, kao što bih ra­zu­mio sva­kog man­gu­pa ko­me se ga­de i jed­ni i dru­gi, pa se ak­ti­vi­ra sa­mo u mje­ri u ko­joj spre­ča­va da ga ne­ko ne plju­ne ka­ko „ni­šta ni­je ura­dio za svoj grad”!

Ne­gdje pred kraj na­šeg vi­đe­nja ni­sam mo­gao da ga ne pi­tam ka­ko je mo­gu­će da Ne­džad Ibri­ši­mo­vić pro­va­li u moj stan i da li mo­že da za­mi­sli ka­ko je, u slu­ča­ju bom­bar­do­va­nja Be­o­gra­da, Ma­ti­ja Beć­ko­vić pro­va­lio u stan Go­ra­na Mar­ko­vi­ća, a on mi je re­kao:

– Mno­gi su zbog čet­ni­ka osta­li bez do­mo­va, otje­ra­ni sa og­nji­šta i za­kla­ni, a Ma­ti­ja Beć­ko­vić je čet­nik!

– Je­bi se! – bi­lo je sve što sam mo­gao da od­go­vo­rim.

Šta je Gre­bo pre­ću­tao

Ta­da je Zdrav­ko iz­ja­vio ka­ko će do kra­ja ra­ta iz­dr­ža­ti u Sa­ra­je­vu i on­da se li­je­po po­ku­pi­ti te ne­sta­ti u ne­po­zna­tom prav­cu! Ne znam da li će ta­ko uči­ni­ti. Ako bu­de ta­ko bi­će da je to ona vr­sta do­ka­zi­va­nja ka­da smo bi­li dje­ca, ko mo­že vi­še iz­dr­ža­ti pod vo­dom u cu­gu, bez di­sa­nja. Me­ni za­pra­vo ni­je sme­ta­lo što je Zdrav­ko bio port­pa­rol ar­mi­je Be­he, za­tim So­ro­sov za­stup­nik i na kra­ju pro­na­šao se­be u ra­dio-bi­zni­su. Sme­ta­lo mi je što on ni­je mo­gao da pod­ne­se isti­nu o to­me da po­sto­je lju­di ko­ji, jed­no­stav­no, ne že­le da ži­ve u Sa­ra­je­vu i da u nje­mu vi­de svoj grad. Po ci­je­nu da po­sta­nu cr­ni đa­vo­li, šej­ta­ni, so­to­ne, ili pre­zre­ni iz­daj­ni­ci, što je bio moj slu­čaj. Mi­slim da je za shva­ta­nje ta­kve ide­je bi­lo neo­p­hod­no da se bu­de ma­lo ma­nje pro­vin­ci­ja­lac ne­go što je bio taj Gre­bo.

Te ve­če­ri u stu­dij­skoj ka­fa­ni Ba­ran­do­va iz­ne­na­dio me Ći­ro Man­dić, ta­da moj po­moć­nik re­ži­je, ina­če re­ži­ser. Go­vo­rio je ono­li­ko do­bro ko­li­ko do­bro igra šah. A igra od­lič­no. Imao je raz­lo­ga, iz­gle­da­lo je kao da je ostao du­žan Zdrav­ku za ne­ko­li­ko ve­če­ri pro­ve­de­nih u Re­pu­blič­koj skup­šti­ni, u ko­joj su se, na po­čet­ku ra­ta, ne­ko­li­ko da­na  sku­plja­li svi ne­za­do­volj­ni na­ci­o­nal­nim par­ti­ja­ma u na­mje­ri da ih svrg­nu sa vla­sti i ta­ko pro­mje­ne isto­ri­ju. 

Ći­ro je mi­slio da je Gre­bo bio je­di­ni ko­ji je, ta­da u Skup­šti­ni, tre­ba­lo da pre­u­zme vlast i po­ve­de gra­đa­ne te da ih ot­me  Ka­ra­dži­ću, Izet­be­go­vi­ću i Klju­ji­ću. Gre­bo je bio mi­ran, slu­šao je Ći­ru i sa­mo se po­vre­me­no bra­nio da on ne­ma na­mje­ru da se ba­vi po­li­ti­kom. To mo­gu i da ra­zu­mi­jem, jer on se već po­li­ti­kom ba­vio kod Mi­ku­li­ća, ali ka­da je re­kao da ta­da i ni­je mo­glo ni­šta na si­lu da se uči­ni, pi­tao sam ga da li je Ha­vel do­šao na vlast sa uli­ce. Od­go­vo­rio je po­tvrd­no. Ali, po nje­mu je to bi­lo ne­što dru­go. Re­kao sam mu da je on već sje­dio u Skup­šti­ni, zna­či ni­je tre­ba­lo da stig­ne sa uli­ce, već je tre­ba­lo  ne­što da uči­ni, a ne da gle­da ka­ko rat po­či­nje i dr­ži go­vo­re u sla­vu de­mo­kra­ti­je.

Uglav­nom, od­bio je da po­ne­se hi­lja­du do­la­ra po­mo­ći mom pri­ja­te­lju  Ra­de­tu Jef­ti­ću, nje­go­vom ze­tu, jed­nom od mo­jih naj­bo­ljih dru­go­va ko­ga su vla­sti ci­vil­ne Be­he dva­na­est pu­ta u to­ku ra­ta vo­di­le u za­tvor, na in­for­ma­tiv­ni raz­go­vor. Ta­mo su mu iz­bi­li  zu­be. Sa­mo za­to što je Sr­bin. To mi ni­je re­kao Gre­bo. 

Zdrav­ko Gre­bo je oti­šao u Sa­ra­je­vo na­kon su­sre­ta sa svo­jom dje­com i biv­šom že­nom ko­ji su se na­sta­ni­li u Pra­gu. Oti­šao je u za­vi­čaj da pr­ko­se­ći, ka­ko ka­že čet­ni­ci­ma, „po­tvr­đu­je svo­ju opre­dje­lje­nost za gra­đan­sku Be­hu“, a me­ni ni­je pre­o­sta­lo ni­šta dru­go ne­go od­lu­ka da se iz­bo­rim za film „Bi­la jed­nom jed­na ze­mlja“. 

Iz filma Šindlerova lista (Foto Aladin.com)

Noć na­kon raz­go­vo­ra sa Gre­bom ni­sam, na­rav­no, spa­vao. Mi­slio sam na onog Iva­na Star­če­vi­ća, no­vi­na­ra iz Za­gre­ba, ko­ji je ono­mad spa­vao u mom sa­ra­jev­skom sta­nu. Do ru­ku su mi do­šle no­vi­ne u ko­ji­ma je pi­sa­lo ka­ko spre­ma ve­li­ki iz­da­vač­ki pot­hvat. Iz­da­je sa­bra­na di­je­la An­te Pa­ve­li­ća. Iz­u­zet­no je, ka­že, odu­še­vljen li­te­rar­nim ta­len­tom po­glav­ni­ka. Da li to zna­či da će za dva­de­set go­di­na ovi zli­kov­ci što su ma­sa­kri­ra­li Mu­sli­ma­ne iz­da­va­ti sa­bra­na di­je­la po Be­o­gra­du? Ne vje­ru­jem. Mi­slim da de­mo­kra­ti­ja  u Be­o­gra­du ni­ka­da ne­će oti­ći ta­ko da­le­ko. 

24. mart 1994.

Ne­de­lja. Gle­dao sam „Šin­dle­ro­vu li­stu” i film mi se svi­đa vi­še od re­ži­se­ra. Po­sli­je ni­za fil­mo­va ko­ji su is­ti­ca­li spek­ta­ku­lar­nost  na­u­štrb nje­go­ve eg­zi­sten­ci­jal­ne ba­ze ko­jom je obi­lo­vao ne­za­vi­sni film se­dam­de­se­tih. Na­pra­vljen na mit­skoj pri­či stra­da­nja Je­vre­ja, „Šin­dle­ro­va li­sta“ je ko­nač­no ozbilj­no dje­lo ovog mla­di­ća či­ja po­ja­va ko­in­ci­di­ra sa po­ja­vom ame­rič­kog fil­ma se­dam­de­se­tih, ta­la­sa vri­jed­nih fil­mo­va ge­ne­ri­sa­nih sa Is­toč­ne oba­le. Po­sli­je nje­ga i Lu­ka­sa sve je druk­či­je u svi­je­tu fil­ma. Stva­ri su se okre­nu­le na­rav­no na­go­re. Pa­žnja re­di­te­lja i pro­du­ce­na­ta je sa eg­zi­sten­ci­jal­nog pre­ne­se­na u sfe­ru spek­ta­ku­lar­nog. Ali ne na Fe­li­ni­jev na­čin gdje je spek­ta­ku­lar­nost sti­za­la iz kar­ne­val­skih kor­je­nja me­di­te­ran­ske umjet­no­sti. Kraj Vi­jet­nam­skog ra­ta je sku­pio sve va­žne se­na­to­re, vla­sni­ke me­dij­skih gru­pa. Za­klju­čak je bio da su no­vi­ne su­vi­še ši­lji­le na stra­nu ne­pri­ja­te­lja i da se uve­de auto­cen­zu­ra. Ka­da su na vlast do­šli Re­gan i Ta­čer ame­rič­ki a ti­me i svjet­ski film po­stao je kon­tro­li­sa­na ro­ba. Uve­de­na je auto­cen­zu­ra ili ono što se zo­ve po­li­tič­ka ko­rekt­nost.

Šta se de­si­lo sa so­vjet­skim fil­mom. Ni­šta po­seb­no. Da­nas je bio slo­bo­dan dan i gle­dao sam „Pi­ja­no“ po dru­gi put. Pr­vi put sam ga vi­dio u Ka­nu, i bio član ži­ri­ja ko­ji je tom fil­mu do­di­je­lio „Zlat­nu pal­mu”. Usta­no­vio sam da ni­ko ni­je sa­vr­šen. Pla­tio sam kar­tu da gle­dam ki­no, a gle­dao sam te­le­vi­zi­ju. Vra­tio sam se u ho­tel i na te­le­vi­zi­ji gle­dao pra­vi film. Da­va­la se Bu­nju­e­lo­va „Vi­ri­di­ja­na“. Eto šta se de­si­lo sa svjet­skim fil­mom. Te­le­vi­zi­ja ko­ja je pro­mje­ni­la este­ti­ku fil­ma da­nas pri­ka­zu­je vi­še dje­la za ko­je mo­že­mo tvr­di­ti da su fil­mo­vi ne­go bi­o­sko­pi!