Шиндлерова листа ми се више свиђа од Спилберга

Днев­ник Еми­ра Ку­сту­ри­це пи­сан је 1994. го­ди­не. „По­ли­ти­ка” је од на­шег пр­о­сла­вље­ног умет­ни­ка и ко­лум­ни­сте до­би­ла екс­клу­зив­но одо­бре­ње да из ње­га пре­не­се за­бе­ле­шке ко­је се од­но­се на пе­ри­од у ком су јед­на зе­мља и јед­на иде­о­ло­ги­ја већ до­жи­ве­ле слом, а он сни­мао филм „Ан­дер­гра­унд”, ко­ји је мо­жда нај­по­тре­сни­је све­до­чан­ство о рас­па­ду Ју­го­сла­ви­је. У Днев­ни­ку се, по­ред бе­ле­шки о по­зна­тим са­вре­ме­ни­ци­ма, на­ла­зе и за­пи­си и раз­ми­шља­ња о но­вом свет­ском по­рет­ку и рас­па­ду би­по­лар­ног све­та

                                                           *    *    *    *

Сва­ђа у за­ди­мље­ној ка­фа­ни сту­ди­ја Ба­ран­до­во ни­је раз­ви­је­на до кра­ја. Ми­слим да је то би­ло та­ко по­што смо Гре­бо и ја има­ли јед­ну за­јед­нич­ку осо­би­ну. Ни­смо у том ра­ту пред­ста­вља­ли ни­ког. Без об­зи­ра на то што је он био порт­па­рол ар­ми­је Бо­сне и Хер­це­го­ви­не. То је за ме­не би­ло са­мо тре­нут­но при­ла­го­ђа­ва­ње си­ту­а­ци­ји. Исто као што је сво­је­вре­ме­но био шеф ка­би­не­та Бран­ка Ми­ку­ли­ћа и при то­ме го­во­рио ка­ко га по­ли­ти­ка не за­ни­ма. По­сли­је се за­хва­љу­ју­ћи Со­ро­су ба­вио ра­ди­ом. Ра­зу­мио бих га до кра­ја да је из­ра­зио искре­на осје­ћа­ња, као што бих ра­зу­мио сва­ког ман­гу­па ко­ме се га­де и јед­ни и дру­ги, па се ак­ти­ви­ра са­мо у мје­ри у ко­јој спре­ча­ва да га не­ко не пљу­не ка­ко „ни­шта ни­је ура­дио за свој град”!

Не­гдје пред крај на­шег ви­ђе­ња ни­сам мо­гао да га не пи­там ка­ко је мо­гу­ће да Не­џад Ибри­ши­мо­вић про­ва­ли у мој стан и да ли мо­же да за­ми­сли ка­ко је, у слу­ча­ју бом­бар­до­ва­ња Бе­о­гра­да, Ма­ти­ја Бећ­ко­вић про­ва­лио у стан Го­ра­на Мар­ко­ви­ћа, а он ми је ре­као:

– Мно­ги су због чет­ни­ка оста­ли без до­мо­ва, отје­ра­ни са ог­њи­шта и за­кла­ни, а Ма­ти­ја Бећ­ко­вић је чет­ник!

– Је­би се! – би­ло је све што сам мо­гао да од­го­во­рим.

Шта је Гре­бо пре­ћу­тао

Та­да је Здрав­ко из­ја­вио ка­ко ће до кра­ја ра­та из­др­жа­ти у Са­ра­је­ву и он­да се ли­је­по по­ку­пи­ти те не­ста­ти у не­по­зна­том прав­цу! Не знам да ли ће та­ко учи­ни­ти. Ако бу­де та­ко би­ће да је то она вр­ста до­ка­зи­ва­ња ка­да смо би­ли дје­ца, ко мо­же ви­ше из­др­жа­ти под во­дом у цу­гу, без ди­са­ња. Ме­ни за­пра­во ни­је сме­та­ло што је Здрав­ко био порт­па­рол ар­ми­је Бе­хе, за­тим Со­ро­сов за­ступ­ник и на кра­ју про­на­шао се­бе у ра­дио-би­зни­су. Сме­та­ло ми је што он ни­је мо­гао да под­не­се исти­ну о то­ме да по­сто­је љу­ди ко­ји, јед­но­став­но, не же­ле да жи­ве у Са­ра­је­ву и да у ње­му ви­де свој град. По ци­је­ну да по­ста­ну цр­ни ђа­во­ли, шеј­та­ни, со­то­не, или пре­зре­ни из­дај­ни­ци, што је био мој слу­чај. Ми­слим да је за схва­та­ње та­кве иде­је би­ло нео­п­ход­но да се бу­де ма­ло ма­ње про­вин­ци­ја­лац не­го што је био тај Гре­бо.

Те ве­че­ри у сту­диј­ској ка­фа­ни Ба­ран­до­ва из­не­на­дио ме Ћи­ро Ман­дић, та­да мој по­моћ­ник ре­жи­је, ина­че ре­жи­сер. Го­во­рио је оно­ли­ко до­бро ко­ли­ко до­бро игра шах. А игра од­лич­но. Имао је раз­ло­га, из­гле­да­ло је као да је остао ду­жан Здрав­ку за не­ко­ли­ко ве­че­ри про­ве­де­них у Ре­пу­блич­кој скуп­шти­ни, у ко­јој су се, на по­чет­ку ра­та, не­ко­ли­ко да­на  ску­пља­ли сви не­за­до­вољ­ни на­ци­о­нал­ним пар­ти­ја­ма у на­мје­ри да их сврг­ну са вла­сти и та­ко про­мје­не исто­ри­ју. 

Ћи­ро је ми­слио да је Гре­бо био је­ди­ни ко­ји је, та­да у Скуп­шти­ни, тре­ба­ло да пре­у­зме власт и по­ве­де гра­ђа­не те да их от­ме  Ка­ра­џи­ћу, Изет­бе­го­ви­ћу и Кљу­ји­ћу. Гре­бо је био ми­ран, слу­шао је Ћи­ру и са­мо се по­вре­ме­но бра­нио да он не­ма на­мје­ру да се ба­ви по­ли­ти­ком. То мо­гу и да ра­зу­ми­јем, јер он се већ по­ли­ти­ком ба­вио код Ми­ку­ли­ћа, али ка­да је ре­као да та­да и ни­је мо­гло ни­шта на си­лу да се учи­ни, пи­тао сам га да ли је Ха­вел до­шао на власт са ули­це. Од­го­во­рио је по­тврд­но. Али, по ње­му је то би­ло не­што дру­го. Ре­као сам му да је он већ сје­дио у Скуп­шти­ни, зна­чи ни­је тре­ба­ло да стиг­не са ули­це, већ је тре­ба­ло  не­што да учи­ни, а не да гле­да ка­ко рат по­чи­ње и др­жи го­во­ре у сла­ву де­мо­кра­ти­је.

Углав­ном, од­био је да по­не­се хи­ља­ду до­ла­ра по­мо­ћи мом при­ја­те­љу  Ра­де­ту Јеф­ти­ћу, ње­го­вом зе­ту, јед­ном од мо­јих нај­бо­љих дру­го­ва ко­га су вла­сти ци­вил­не Бе­хе два­на­ест пу­та у то­ку ра­та во­ди­ле у за­твор, на ин­фор­ма­тив­ни раз­го­вор. Та­мо су му из­би­ли  зу­бе. Са­мо за­то што је Ср­бин. То ми ни­је ре­као Гре­бо. 

Здрав­ко Гре­бо је оти­шао у Са­ра­је­во на­кон су­сре­та са сво­јом дје­цом и бив­шом же­ном ко­ји су се на­ста­ни­ли у Пра­гу. Оти­шао је у за­ви­чај да пр­ко­се­ћи, ка­ко ка­же чет­ни­ци­ма, „по­твр­ђу­је сво­ју опре­дје­ље­ност за гра­ђан­ску Бе­ху“, а ме­ни ни­је пре­о­ста­ло ни­шта дру­го не­го од­лу­ка да се из­бо­рим за филм „Би­ла јед­ном јед­на зе­мља“. 

Из филма Шиндлерова листа (Фото Aladin.com)

Ноћ на­кон раз­го­во­ра са Гре­бом ни­сам, на­рав­но, спа­вао. Ми­слио сам на оног Ива­на Стар­че­ви­ћа, но­ви­на­ра из За­гре­ба, ко­ји је оно­мад спа­вао у мом са­ра­јев­ском ста­ну. До ру­ку су ми до­шле но­ви­не у ко­ји­ма је пи­са­ло ка­ко спре­ма ве­ли­ки из­да­вач­ки пот­хват. Из­да­је са­бра­на ди­је­ла Ан­те Па­ве­ли­ћа. Из­у­зет­но је, ка­же, оду­ше­вљен ли­те­рар­ним та­лен­том по­глав­ни­ка. Да ли то зна­чи да ће за два­де­сет го­ди­на ови зли­ков­ци што су ма­са­кри­ра­ли Му­сли­ма­не из­да­ва­ти са­бра­на ди­је­ла по Бе­о­гра­ду? Не вје­ру­јем. Ми­слим да де­мо­кра­ти­ја  у Бе­о­гра­ду ни­ка­да не­ће оти­ћи та­ко да­ле­ко. 

24. март 1994.

Не­де­ља. Гле­дао сам „Шин­дле­ро­ву ли­сту” и филм ми се сви­ђа ви­ше од ре­жи­се­ра. По­сли­је ни­за фил­мо­ва ко­ји су ис­ти­ца­ли спек­та­ку­лар­ност  на­у­штрб ње­го­ве ег­зи­стен­ци­јал­не ба­зе ко­јом је оби­ло­вао не­за­ви­сни филм се­дам­де­се­тих. На­пра­вљен на мит­ској при­чи стра­да­ња Је­вре­ја, „Шин­дле­ро­ва ли­ста“ је ко­нач­но озбиљ­но дје­ло овог мла­ди­ћа чи­ја по­ја­ва ко­ин­ци­ди­ра са по­ја­вом аме­рич­ког фил­ма се­дам­де­се­тих, та­ла­са ври­јед­них фил­мо­ва ге­не­ри­са­них са Ис­точ­не оба­ле. По­сли­је ње­га и Лу­ка­са све је друк­чи­је у сви­је­ту фил­ма. Ства­ри су се окре­ну­ле на­рав­но на­го­ре. Па­жња ре­ди­те­ља и про­ду­це­на­та је са ег­зи­стен­ци­јал­ног пре­не­се­на у сфе­ру спек­та­ку­лар­ног. Али не на Фе­ли­ни­јев на­чин гдје је спек­та­ку­лар­ност сти­за­ла из кар­не­вал­ских кор­је­ња ме­ди­те­ран­ске умјет­но­сти. Крај Ви­јет­нам­ског ра­та је ску­пио све ва­жне се­на­то­ре, вла­сни­ке ме­диј­ских гру­па. За­кљу­чак је био да су но­ви­не су­ви­ше ши­љи­ле на стра­ну не­при­ја­те­ља и да се уве­де ауто­цен­зу­ра. Ка­да су на власт до­шли Ре­ган и Та­чер аме­рич­ки а ти­ме и свјет­ски филм по­стао је кон­тро­ли­са­на ро­ба. Уве­де­на је ауто­цен­зу­ра или оно што се зо­ве по­ли­тич­ка ко­рект­ност.

Шта се де­си­ло са со­вјет­ским фил­мом. Ни­шта по­себ­но. Да­нас је био сло­бо­дан дан и гле­дао сам „Пи­ја­но“ по дру­ги пут. Пр­ви пут сам га ви­дио у Ка­ну, и био члан жи­ри­ја ко­ји је том фил­му до­ди­је­лио „Злат­ну пал­му”. Уста­но­вио сам да ни­ко ни­је са­вр­шен. Пла­тио сам кар­ту да гле­дам ки­но, а гле­дао сам те­ле­ви­зи­ју. Вра­тио сам се у хо­тел и на те­ле­ви­зи­ји гле­дао пра­ви филм. Да­ва­ла се Бу­њу­е­ло­ва „Ви­ри­ди­ја­на“. Ето шта се де­си­ло са свјет­ским фил­мом. Те­ле­ви­зи­ја ко­ја је про­мје­ни­ла есте­ти­ку фил­ма да­нас при­ка­зу­је ви­ше дје­ла за ко­је мо­же­мо твр­ди­ти да су фил­мо­ви не­го би­о­ско­пи!