Podsmevanje samom sebi

Još od prvog filma snimljenog 1973. godine, italijanski reditelj, scenarista, glumac i producent Nani Moreti (1953) važio je za indirektnog političkog aktivistu levičarske orijentacije. Od toga se nije „izlečio” ni u najnovijem filmu „Moja majka”, koji je svetsku premijeru imao na ovogodišnjem Kanskom festivalu a otkupljen je i za prikazivanje u Srbiji.

Ovaj originalan, uvek lični, istraživanju i sebe i bogatog sveta filma sklon autor, dvostruki dobitnik kanske „Zlatne palme”, stvara sa istim žarom već četiri decenije tokom kojih su nastajali filmovi: „Ecce bombo”, „Slatki snovi”, „Bjanka”, „Intimni dnevnik”, „April”, „Soba moga sina”, „Kajman”, „Habemus papam”...

S „Mojom majkom”, poluautobiografskom suptilnom dramom, Moreti se posle proročkog filma „Habemus papam” vraća takozvanom ličnijem filmskom stvaralaštvu, po treći put sarađujući s glumicom Margeritom Baj koja je u „Majci” Moretijev alter ego. Ona je reditelj filma o nezadovoljnoj radničkoj klasi koja se suočava sa smrću majke i svim mogućim krizama tokom snimanja. Nani Moreti tako nudi neku vrstu autorefleksije, snimajući film u filmu i nudeći nekoliko vrsta međusobno isprepletene realnosti. S jedne strane, tu je realnost stvaralačkih muka, s druge – suočavanje sa smrću majke, a s treće – realnost današnje Italije u ekonomskoj krizi.

Nani Moreti i Dubravka Lakić Foto Aleksis Delgal-Torel

U razgovoru za „Politiku” Moreti pojašnjava da ga je na ovu filmsku temu nagnala želja da na „nesadistički način dočara veoma važan odlomak u životu ljudi – smrt majke”, koji se njemu dogodio tokom faze montaže filma „Habemus papam”, ali da je najautobiografskije ipak to fino „podsmevanje samom sebi i sopstvenim rediteljskim neurozama, što je možda i mali dokaz zrelosti...”.

Dokaz da ste manje samoljubivi, čak ste izabrali ženski aleter ego, a sebi namenili sporednu ulogu brata?

Prošlo je sada već dosta vremena od kada nisam igrao glavnu ulogu u filmu i veoma sam srećan zbog toga. Već u tri svoja poslednja filma nisam glavni! U slučaju „Moje majke” smatrao sam da bi bilo zanimljivije da prenesem određene muške osobine u ženski lik. Uloga brata mi je odgovarala jer me je prizemila, mada moram da kažem da se prepoznajem u velikom broju osobina, osećanja i iskustava lika kojeg tumači Margerita Baj. Naročito u tom njenom stalnom osećaju neadekvatnosti.

Pratio vas je tokom karijere taj osećaj?

Decenijama sam već u ovom poslu, ali me to nije učinilo samouverenijim. Dan pre početka snimanja imam iste noćne more kako kada sam bio mladić. Sanjam da stižem nespreman na set, da tamo nešto ne radi ili nešto nedostaje. Taj osećaj nedoraslosti poslu je nešto sa čim sam ja veoma dobro upoznat. Mislio sam da će mi vremenom koža odebljati, ali sam shvatio da vreme ima samo suprotan efekat.

U životu Italijana važnu ulogu igra majka, a u vašem?

Sigurno, ali se moja majka ograničavala samo na to da me nenametljivo podržava ljubavlju. Ona nije imala veze s mojim izborom da se bavim filmom. Nije ni moj otac.

Otac vas je učio da budete karijerista?

Moj otac je znao da kaže: „Uspeh je nešto drugo, ali bi mogao da probaš”. Imati karijeru, biti karijerista u Italiji baš i nije nešto popularno. Nadao sam se da ću posle rođenja sina imati manje opsesivnu vezu s filmom, ali to se, nažalost, nije dogodilo. Jasno je da je on u moj život doneo mnogo bogatstva, ali ja još nemam slabiju vezu s mojim poslom. Ostao sam opsesivac i perfekcionista kakav sam bio i pre.

I tako već četiri decenije u filmu i u životu iz kojeg ste naučili – šta?

Eh, tokom svih ovih godina nisam siguran da sam uspeo da razumem život ili da iskusim sve zamke života. Recimo, nikada nisam bio u zatvoru pa da posle kažem da znam ko su mi pravi prijatelji. A kancer jesam imao pa ipak, pošto sam ga prebrodio, nisam nikada izgovorio da sada razumem prave vrednosti života. Nisam siguran da razumem i da umem da prepoznam sve istinske vrednosti života.

Ali još imate spremnost za šalu i kritičku opservaciju sveta oko sebe?

U svojim filmovima sam se šalio na račun levice, na račun svoje generacije tokom svih dekada kroz koje sam prolazio. Zbijao sam šale i na račun odnosa između roditelja i dece, socijalnog miljea iz kojeg potičem, na račun sveta filma, čak i na račun kancera koji sam imao. Šalio sam se i na račun crkve, pape, ali i psihoanalitičara. Nema tu previše kritičkih tonova. Nema previše toga ni u filmu „Moja majka”.

Ima u filmu koji Margarita Baj snima u „Mojoj majci”. U njemu radnička klasa jeste pobunjena, ali i razjedinjena?

U Italiji je jedan od omiljenih sportova žaliti se na sve živo i izigravati žrtvu, uvek smatrati da je neko drugi kriv. Takvu vrstu sporta zna da praktikuje i italijanska radnička klasa.

Niste više toliko politički aktivni kao pre?

Od samog početka mojih političkih aktivnosti i protestnih šetnji govorio sam da imam nameru da se brzo vratim svom poslu – filmskoj režiji. Nikada nisam imao nameru da postanem profesionalni političar.

Ali jeste bili bučni za vladavine Berluskonija, sada za tim više nema potrebe?

Ne u takvoj meri, mada Italija još trpi posledice „fenomena Berluskoni”. Taj fenomen se prvo odrazio na kulturnom, pa tek onda na političkom planu. Zemljište je bilo višeslojno zagađeno. Ono je počelo da se zagađuje i pre Berluskonijevog zvaničnog političkog života. On je samo pronašao dobro zemljište gde bi se zasadio. Hoću da kažem da je Italija produkt Berluskonija, ali i Berluskoni je produkt Italije. Sigurno je da se i u ostalim zemljama može pronaći isti pristup svetu politike, ista agresivnost u pristupu, ali samo je u italijanskoj demokratiji bilo moguće naći takvog medijskog imperijalistu koji je postao i glava vlade.

Da li je vaš film „Kajman” zaista doprineo Berluskonijevom porazu na izborima?

Nikada to nisam rekao. Naprotiv, mnogi lideri italijanske levice smatrali su suprotno, a neki su se čak bojali da bi „Kajman” mogao da izazove efekat bumeranga i okrene jedan broj glasača od kandidata levice. Neki od njih su me čak zamolili da pokušam da odložim premijeru filma u dane posle izbora da ne bih „izazvao nesreću”. To sam smatrao glupim i odgovorio sam im navodeći primer filma „Farenhajt 9/11” Majkla Mora, koji je pred publiku izašao pred izbore u SAD, a nije ugrozio pobedu Džordža Buša. Ako je „Kajman” pomogao da se Berluskoni skloni s političke scene, onda mi je zbog toga drago.

Svojevremeno ste mi rekli da ćete snimiti dokumentarac o Berluskoniju, šta je bilo s tim?

Planirao sam da snimim dokumentarni film o Berluskoniju, kao o đavolskom liku. To je bila ideja o filmskom dnevniku u kom bih intervjuisao desničare iz raznih delova Evrope. Mnogo toga sam i snimio, ali nikada nisam završio taj film. Možda ću nešto uraditi u formi de-ve-de dnevnika. U njega ću staviti i snimke Berluskonija, nasmejanog i veoma srećnog u društvu Džordža Buša. Tu je srećan kao malo dete, uz svog drugara Džordža. Čuje se i njegova retorička kanonada, sve same pohvale SAD, a njegov engleski je očajan.

I „Habemus papam” se smatra proročkim filmom?

Zaista nisam mogao da predvidim da će papa Benedikt XIV iznenada dati ostavku i da će svet biti u prilici da nešto iz mog filma vidi i u stvarnom životu. Nisam mogao da predvidim ni da će svet dobiti i prvog papu Latinoamerikanca. Sve se to izdogađalo dve godine posle mog filma. Teme kojima sam se bavio u „Habemus papam” i muke mojih protagonista mogle su se odnositi i na neke druge situacije, pa i na sveukupnu političku arenu. Samo sam ponudio svoju verziju određenog sveta, onog vatikanskog. U taj svet sam stavio likove – depresivnog papu i njegovog psihoanalitičara – koji u dubini sebe nose svest o tome tom svetu ne pripadaju. I jedan i drugi imaju taj neprijatan osećaj da nisu dorasli namenjenoj velikoj ulozi. Papu u mom filmu stavio sam u iskušenja, a da pri tome nijednom nisam iskušavao njegovu veru.

-----------------------------------------

Film je u Italiji marginalizovan

Na ovogodišnjem Kanskom festivalu u glavnom programu bila su tri jaka aduta, filmovi Sorentina, Garonea i vaš. Znači li to konačno jačanje italijanske filmske scene?

Ne, to su sve individualni doprinosi italijanskih producenata i nas reditelja. Nije reč ni o kakvom uređenom sistemu koji daje rezultate. Gotovo svi u Italiji imaju osećaj da je film marginalizovan i gotovo nevažan. Ne govorim samo o političkoj klimi, već takođe i o pažnji italijanske publike koja gotovo i da ne postoji. Mnogo je destrukcije u Italiji vezano za film, a generalno možemo govoriti i da se ta destrukcija odnosi i na kulturu uopšte. U Francuskoj, na primer, mnogo je veća posvećenost francuskom filmu kao industriji, ali i filmu kao umetnosti i za sve postoji publika. U Italiji tako nešto ne postoji. Film je skrajnut iz fokusa.