Подсмевање самом себи

Још од првог филма снимљеног 1973. године, италијански редитељ, сценариста, глумац и продуцент Нани Морети (1953) важио је за индиректног политичког активисту левичарске оријентације. Од тога се није „излечио” ни у најновијем филму „Моја мајка”, који је светску премијеру имао на овогодишњем Канском фестивалу а откупљен је и за приказивање у Србији.

Овај оригиналан, увек лични, истраживању и себе и богатог света филма склон аутор, двоструки добитник канске „Златне палме”, ствара са истим жаром већ четири деценије током којих су настајали филмови: „Ecce bombo”, „Слатки снови”, „Бјанка”, „Интимни дневник”, „Април”, „Соба мога сина”, „Кајман”, „Хабемус папам”...

С „Мојом мајком”, полуаутобиографском суптилном драмом, Морети се после пророчког филма „Хабемус папам” враћа такозваном личнијем филмском стваралаштву, по трећи пут сарађујући с глумицом Маргеритом Бај која је у „Мајци” Моретијев алтер его. Она је редитељ филма о незадовољној радничкој класи која се суочава са смрћу мајке и свим могућим кризама током снимања. Нани Морети тако нуди неку врсту ауторефлексије, снимајући филм у филму и нудећи неколико врста међусобно испреплетене реалности. С једне стране, ту је реалност стваралачких мука, с друге – суочавање са смрћу мајке, а с треће – реалност данашње Италије у економској кризи.

Нани Морети и Дубравка Лакић Фото Алексис Делгал-Торел

У разговору за „Политику” Морети појашњава да га је на ову филмску тему нагнала жеља да на „несадистички начин дочара веома важан одломак у животу људи – смрт мајке”, који се њему догодио током фазе монтаже филма „Хабемус папам”, али да је најаутобиографскије ипак то фино „подсмевање самом себи и сопственим редитељским неурозама, што је можда и мали доказ зрелости...”.

Доказ да сте мање самољубиви, чак сте изабрали женски алетер его, а себи наменили споредну улогу брата?

Прошло је сада већ доста времена од када нисам играо главну улогу у филму и веома сам срећан због тога. Већ у три своја последња филма нисам главни! У случају „Моје мајке” сматрао сам да би било занимљивије да пренесем одређене мушке особине у женски лик. Улога брата ми је одговарала јер ме је приземила, мада морам да кажем да се препознајем у великом броју особина, осећања и искустава лика којег тумачи Маргерита Бај. Нарочито у том њеном сталном осећају неадекватности.

Пратио вас је током каријере тај осећај?

Деценијама сам већ у овом послу, али ме то није учинило самоуверенијим. Дан пре почетка снимања имам исте ноћне море како када сам био младић. Сањам да стижем неспреман на сет, да тамо нешто не ради или нешто недостаје. Тај осећај недораслости послу је нешто са чим сам ја веома добро упознат. Мислио сам да ће ми временом кожа одебљати, али сам схватио да време има само супротан ефекат.

У животу Италијана важну улогу игра мајка, а у вашем?

Сигурно, али се моја мајка ограничавала само на то да ме ненаметљиво подржава љубављу. Она није имала везе с мојим избором да се бавим филмом. Није ни мој отац.

Отац вас је учио да будете каријериста?

Мој отац је знао да каже: „Успех је нешто друго, али би могао да пробаш”. Имати каријеру, бити каријериста у Италији баш и није нешто популарно. Надао сам се да ћу после рођења сина имати мање опсесивну везу с филмом, али то се, нажалост, није догодило. Јасно је да је он у мој живот донео много богатства, али ја још немам слабију везу с мојим послом. Остао сам опсесивац и перфекциониста какав сам био и пре.

И тако већ четири деценије у филму и у животу из којег сте научили – шта?

Ех, током свих ових година нисам сигуран да сам успео да разумем живот или да искусим све замке живота. Рецимо, никада нисам био у затвору па да после кажем да знам ко су ми прави пријатељи. А канцер јесам имао па ипак, пошто сам га пребродио, нисам никада изговорио да сада разумем праве вредности живота. Нисам сигуран да разумем и да умем да препознам све истинске вредности живота.

Али још имате спремност за шалу и критичку опсервацију света око себе?

У својим филмовима сам се шалио на рачун левице, на рачун своје генерације током свих декада кроз које сам пролазио. Збијао сам шале и на рачун односа између родитеља и деце, социјалног миљеа из којег потичем, на рачун света филма, чак и на рачун канцера који сам имао. Шалио сам се и на рачун цркве, папе, али и психоаналитичара. Нема ту превише критичких тонова. Нема превише тога ни у филму „Моја мајка”.

Има у филму који Маргарита Бај снима у „Мојој мајци”. У њему радничка класа јесте побуњена, али и разједињена?

У Италији је један од омиљених спортова жалити се на све живо и изигравати жртву, увек сматрати да је неко други крив. Такву врсту спорта зна да практикује и италијанска радничка класа.

Нисте више толико политички активни као пре?

Од самог почетка мојих политичких активности и протестних шетњи говорио сам да имам намеру да се брзо вратим свом послу – филмској режији. Никада нисам имао намеру да постанем професионални политичар.

Али јесте били бучни за владавине Берлусконија, сада за тим више нема потребе?

Не у таквој мери, мада Италија још трпи последице „феномена Берлускони”. Тај феномен се прво одразио на културном, па тек онда на политичком плану. Земљиште је било вишеслојно загађено. Оно је почело да се загађује и пре Берлусконијевог званичног политичког живота. Он је само пронашао добро земљиште где би се засадио. Хоћу да кажем да је Италија продукт Берлусконија, али и Берлускони је продукт Италије. Сигурно је да се и у осталим земљама може пронаћи исти приступ свету политике, иста агресивност у приступу, али само је у италијанској демократији било могуће наћи таквог медијског империјалисту који је постао и глава владе.

Да ли је ваш филм „Кајман” заиста допринео Берлусконијевом поразу на изборима?

Никада то нисам рекао. Напротив, многи лидери италијанске левице сматрали су супротно, а неки су се чак бојали да би „Кајман” могао да изазове ефекат бумеранга и окрене један број гласача од кандидата левице. Неки од њих су ме чак замолили да покушам да одложим премијеру филма у дане после избора да не бих „изазвао несрећу”. То сам сматрао глупим и одговорио сам им наводећи пример филма „Фаренхајт 9/11” Мајкла Мора, који је пред публику изашао пред изборе у САД, а није угрозио победу Џорџа Буша. Ако је „Кајман” помогао да се Берлускони склони с политичке сцене, онда ми је због тога драго.

Својевремено сте ми рекли да ћете снимити документарац о Берлусконију, шта је било с тим?

Планирао сам да снимим документарни филм о Берлусконију, као о ђаволском лику. То је била идеја о филмском дневнику у ком бих интервјуисао десничаре из разних делова Европе. Много тога сам и снимио, али никада нисам завршио тај филм. Можда ћу нешто урадити у форми де-ве-де дневника. У њега ћу ставити и снимке Берлусконија, насмејаног и веома срећног у друштву Џорџа Буша. Ту је срећан као мало дете, уз свог другара Џорџа. Чује се и његова реторичка канонада, све саме похвале САД, а његов енглески је очајан.

И „Хабемус папам” се сматра пророчким филмом?

Заиста нисам могао да предвидим да ће папа Бенедикт XIV изненада дати оставку и да ће свет бити у прилици да нешто из мог филма види и у стварном животу. Нисам могао да предвидим ни да ће свет добити и првог папу Латиноамериканца. Све се то издогађало две године после мог филма. Теме којима сам се бавио у „Хабемус папам” и муке мојих протагониста могле су се односити и на неке друге ситуације, па и на свеукупну политичку арену. Само сам понудио своју верзију одређеног света, оног ватиканског. У тај свет сам ставио ликове – депресивног папу и његовог психоаналитичара – који у дубини себе носе свест о томе том свету не припадају. И један и други имају тај непријатан осећај да нису дорасли намењеној великој улози. Папу у мом филму ставио сам у искушења, а да при томе ниједном нисам искушавао његову веру.

-----------------------------------------

Филм је у Италији маргинализован

На овогодишњем Канском фестивалу у главном програму била су три јака адута, филмови Сорентина, Гаронеа и ваш. Значи ли то коначно јачање италијанске филмске сцене?

Не, то су све индивидуални доприноси италијанских продуцената и нас редитеља. Није реч ни о каквом уређеном систему који даје резултате. Готово сви у Италији имају осећај да је филм маргинализован и готово неважан. Не говорим само о политичкој клими, већ такође и о пажњи италијанске публике која готово и да не постоји. Много је деструкције у Италији везано за филм, а генерално можемо говорити и да се та деструкција односи и на културу уопште. У Француској, на пример, много је већа посвећеност француском филму као индустрији, али и филму као уметности и за све постоји публика. У Италији тако нешто не постоји. Филм је скрајнут из фокуса.