Gorki plodovi

Ovo leto Evropljanima nije donelo samo temperaturni šok, već i onaj civilizacijski, na koji očigledno nisu bili pripremljeni. Na stotine hiljada pridošlih tamnoputih migranata i na milione onih koji su najavili svoj skori dolazak, na Zapadu se još uvek gleda kao na neku vrstu trenutnog priviđenja, koje će, valjda, minuti posle jedne dobro prospavane noći. To se, međutim, ne dešava. Spavalo se prilično dugo i još se dremka, ali boljitka nema: sa svakim otvaranjem očiju, slika biva još mračnija i potresnija.

Da su geopolitika, pa i prosta matematika zapadnim liderima i stratezima slabe tačke, bilo je uočljivo još kada su svoje države uveli u avanturu asistencije američkoj armadi u demontiranju društvenih poredaka na severu Afrike i Bliskom istoku. Političke sisteme koji, prema merilima zapadne demokratije, možda jesu bili diskutabilni, ali koji su narodima tih zemalja decenijama donosili mir, pa i ekonomski napredak, Amerika je uz asistenciju Evrope satanizovala i poslala u prošlost. Kao „kolateralna šteta” te akcije, po već viđenim scenarijima, goreli su domovi, fabrike, škole, bolnice i ubijani civili. Krajnji rezultat ovakvog zavođenja demokratije bilo je rađanje tzv. Islamske države koja iz dana u dan čini zlodela i preti ostatku sveta, uz uočljivu ravnodušnost zapadnih izvoznika demokratije.

Zašto? Zato što je nekima od njih pojava islamskih militanata u Iraku, Libiji i Siriji u jednom trenutku odgovarala, kao i svako ko je bio protiv Sadama, Gadafija i Asada. Međutim, kada je duh iz boce, začet na taj način, krenuo da izlazi i da se nadvija ne samo nad bliskoistočnim regionom, već da preti potresima svetskih razmera, među njegovim dotadašnjim mentorima je zavladao tajac. Poneka bomba bačena iz američkih aviona po položajima militanata Islamske države nedovoljno je ubedljiv argument da je Vašingtonu zaista stalo da ova teroristička organizacija bude uništena. Evropa se takođe nije mnogo uzbudila nad novom globalnom nevoljom, a još manje je učinila da ona nestane. Naravno, ako pod činjenjem ne računamo kolektivno zaprepašćenje starokontinentalaca posle svakog sevanja krvavog sečiva dželata Džihadi Džona i njegove bratije.

Iznenađenost i zaprepašćenje su, za sada, gotovo jedine reakcije kojima se na Zapadu ovoga leta dočekuju i plodovi „arapskog proleća”, u vidu masovne seobe ljudi iz unesrećenih arapskih država. Ono što se prilikom uvođenja bombing-demokratije u ove zemlje previdelo, sada se svom snagom navalilo na vrata evropskih protagonista severnoafričke i bliskoistočne avanture. Jasne ideje šta učiniti sa nevoljnicima, izbeglim pred zulumom doskorašnjeg militantnog „čeda” Zapada, još nema.

Igra dobacivanja „vrućeg krompira” iz ruke u ruku je uveliko u toku: jedni bi da pristigle migrante što pre isprate do severnog komšiluka, drugi se u strahu ograđuju žicama, treći grade karantine... Za to vreme, pred turskom kapijom Evrope gomilaju se milioni ljudi bez doma i domovine, ali sa nadom i rešenošću da im Evropa to uskoro postane.

Glavni urednik „Srpskih nedeljnih novina”, Budimpešta