Ljudski otpad

Nasilje nam nastanjuje svakodnevicu, normalizovano je, spustio se prag tolerancije, pa se navikavamo na ideju da su neki ljudi nebitni, potrošni, da je svejedno hoće li biti živi, a kamo li srećni. Ne treba da postoje ili svejedno je da li će postojati. Prva asocijacija su nam fizičko nasilje i ratovi, ali nasilje treba shvatiti šire da bi se obuhvatio ceo začarani krug ekonomske i međunarodne politike koji tretira segmente društva kao brojke. Svet je tako organizovan da veliki deo sveta ne učestvuje u savremenom životu jer nije koristan materijal za razvoj sistema u cilju modernizacije i profita, čak smetaju zauzimajući resurse. Izbeglice spadaju u cele populacije onoga što poljski filozof i sociolog Zigmunt Bauman naziva „ljudskim otpadom”.

Većina Sirijaca i Libijaca nisu ni došli do Evrope, već su prebegli u okolne zemlje ili su pobijeni (četvrt miliona Sirijaca), a oni koji jesu, ne mogu nazad jer je zemlja usred rata, a tamo gde su krenuli su nepoželjni (pa makar i dobijali veliku socijalnu pomoć kao u Švedskoj). Kampovi za izbeglice grade se daleko od ljudi, što osnažuje krug: a) došljaci nisu poželjni i b) oni i ne žele da se asimiluju. Mađari ih na samom dolasku tretiraju kao niže, dok se Srbija zaista pokazala kao dobar domaćin, što pominju i svetski mediji. No, da ideja o otpadu bude jasnija, objavljeno je rangiranje zemalja koje su najviše pod udarom izbeglica, ako se uzme u obzir BDP domaćina. Onda najveći pritisak trpe: Etiopija, Pakistan, Čad, Kenija, DR Kongo, Avganistan, sve do Libana, Irana i Jordana. Ovo za medije nije bitno jer je uglavnom reč o zemljama koje nikome ne padaju na pamet kada se koristi izraz „međunarodna zajednica” (naravno, sa velikim i snažnim Iranom to nije slučaj, i odnos Irana i Zapada igraće veliku ulogu u rešavanju pitanja ID-a).

S druge strane, ne treba da čudi što deo izbeglica u Srbiji ima pristojnu odeću, mobilne telefone, novac da prespavaju u hotelu, plate prevoz i sl. Niko od kuće ne beži ako ne mora, ali za one koji su preživeli put, a da se nisu utopili u Mediteranu, mnogi od tih ljudi su svojom klasom (neki su obrazovani, drugi su imali biznis, treći su prodali sve što su imali itd.) i pokretljivošću (porodične i druge veze, fizička snaga) čak u prednosti da ostvare bar ekonomski pristojan život u odnosu na neke ljude po unutrašnjosti Srbije i na Balkanu. U krajnjoj liniji, dobro je setiti se da je Stiv Džobs, osnivač „Epla”, sin Sirijca iz Homsa.

Dok su neki ljudski otpad, drugi su nedodirljivi. Buš i Čejni, od kojih je još pre skoro petnaest godina počeo domino efekat sukoba na Bliskom istoku, nisu odgovarali. Grejem Fuler, koji je radio u CIA i ekspert je za Tursku, Bliski istok i Kurde, izjavio je da je ID stvorila SAD jer je u početku ta organizacija zapravo bila opozicija američkoj invaziji na Irak, podržana od sunita.

Dalje, Hilari Klinton je direktno bila umešana u intervenciju u Libiji 2011. koja je kasnije dovela do raspada zemlje. Na Si-Bi-Esu možete naći snimak u kojem ona, na nezvaničnu vest da je Gadafi ubijen, uz smeh kaže: „Došli, videli, on je umro”. Ona sada u kampanji odgovara na pitanja o nedostatku šarma. Nedodirljivi su i bogataši iz Saudijske Arabije i drugih zalivskih zemalja koje donacijama podržavaju ID. Dejvid Kameron je 2011.govorio kako je arapsko proleće poziv tih naroda za demokratiju, a „pošteni intelektualac” Bernar-Anri Levi pozivao je na intervenciju u Libiji. Dakle, mediji i politika se ne bave uzrocima, već posledicama, a Evropa koja je sve to podržavala deluje slabo i neorganizovano.

Provokativnu ideju ljudskog otpada i različitih oblika nasilja možemo primeniti i na ekonomiju. Da opiše uslovljavanje prema Grčkoj kao dužničkoj koloniji, Varufakis koristi termin „fiskalno davljenje”, imajući u vidu tehniku mučenja u Gvantanamu. Pogledajmo bivšu Jugoslaviju: sve je rasprodato, a radnici postaju otpad, dok se omladina pretvara u ekonomske migrante. Jedna Hrvatica vispreno mi je govorila o hrvatskim veteranima koji su protestovali za povećanje svojih primanja: „Za šta povećanje, što ste napravili zemlju koja je sranje i iz koje svi hoće da odu?” Ona nema novca da letuje u sopstvenoj zemlji i seli se u Nemačku.

Tako se u Srbiji čitav sloj pretvara u otpad urušavanjem proizvodnje, školstva, sve do sistemske idiotizacije i podrivanja dostojanstva populacije preko medija – nema polemičkih emisija i novinarstva, uglavnom rijalitiji. Na taj odnos srozavanja sebe u putnika Š klase podsetila me premijerova izjava posle posete Berlinu, kada je Merkelova čestitala pobedu Srbije u košarci. Vučić je odgovorio da smo počeli da „dobijamo tu vrstu snage i nemačkog duha da u poslednjim sekundama pobeđujemo. Ranije smo u tim situacijama gubili.” Istorija ne počinje od premijera: selektor naše reprezentacije pobeđivao je u poslednjim sekundama još pre dvadeset godina i za to mu nisu trebali ni protestantska etika, ni Veber, ni paternalistički vladar.

Reditelj