Amerika i terorizam

U svetu nema države koju kao Ameriku odlikuje tolika količina nedoslednosti, odbijanja svega, mržnje i prezira. Pogotovo kada se to uporedi sa početkom 20. veka. Amerika je na početku prošloga veka predstavljala zanosni vrt integriteta, jednogod najjačih branitelja slobode naroda, žestokog protivnika kolonijalizma i svakog progona. Zato su okupirani narodi tražili unjoj pribežište, obraćali joj se za pomoć i odbranu. Ovi narodi su tada zahtevali da Amerika bude na čelu raznih odbora koji su se bavili proučavanjem položaja pojedinih zemalja ili ispitivanjem mnjenja ili želja naroda, kako bi međunarodna zajednica mogla da donese pravednu odluku o njihovoj sudbini.

Ako se Francuska ponosi time što je poklonila ponešto nekim državama, onda se ponajviše može ponositi time što je Americi poklonila Kip slobode, koji je ova postavila u Njujorku u tu čast. To sam razumeo – prenego što su ga obavili crni oblaci – kao simbol koji opravdava to što na Ameriku gledamo s uvažavanjem i koji je bio dugo vremena usaglašen sa politikom Amerike i onim štoje ona nekad činila i moralno sprovodila.

I to je potrajalo sve do Drugog svetskog rata, otprilike. Ali, počevši od toga datuma, malo-pomalo, Amerika je počela da se menja, i moralno i idejno. Da bi, pre nego je istekao taj vek, postala simbol negativne politike, jer je jednostavno sada ona počela da nasleđuje stari imperijalizam, zauzela njegovo mesto. I još više – dapodržava propale režime i podstiče različite oblike pritisaka i progona, radi čega je izmislila vojne hunte i podržavala stare strukture. Tako su zaustavljeni pozitivni procesi u Latinskoj Americi i Aziji, što zahteva i posebne studije o ulozi Amerike u tim regionima.

Ovo je pratilo „pronalaženje” nemale količine ideja, običaja i morala i njihov izvoz u sve krajeve sveta. To je išlo od holivudskihfilmova do tzv. brze hrane, dok je „koka-kola” postala nova adresa Amerike umesto Kipa slobode. Tako se promenila slika Amerike, na osnovu čega sepromenio i stav naroda prema toj zemlji. Te zemlje otkrivaju njenu težnju za eksploatacijom i pritiscima, otkrivaju razmere nasilja u njenom direktnom ponašanju ili preko marioneta koje je ona stvorila. I tako je Amerika došla na čelo omraženih država, bilo od stranesvojih nekadašnjih prijatelja bilo od trabanata. I možda nije dalekodan kada će se ova zemlja ponovo naći u izolaciji, kao što je to bio slučaj krajem 19. veka ili uoči izbijanja Prvog svetskog rata.

Zavladala je omraza, posebno prema državama koje se ne rađaju bez porođajne muke, nego uz veliku patnju i nevolje, lagano i postupno, da se čoveku čini da im Amerika oduzima vazduh, sprečava ih da stignu do željenog cilja. I tako je Amerika sada, na određen način, postala meta terorizma, jer predstavlja obrazac sebičnosti, korupcije savesti, prevrtljive hirovitosti i nezamislivih interesa. Posebno je vidljiva sebičnost u odnosima sa drugima. Ona lako anulira ili zaboravlja sve ranije svoje stavove prema nekim pojavama i može da zauzme sasvim suprotan stav od ranijeg ako taj novi stav ide u njenu korist ili sprečava eventualnu štetu po nju. Tako da se sada događa da je terorizam za nju ono što ranije nije nazivala tim imenom. U to smo semogli uveriti kada je reč o shvatanju mnogih pokreta i gibanja, posebno u Latinskoj Americi, pa zatim prema Bin Ladenu kada se borio protiv Sovjeta. I tako redom.

Gubljenje parametara u vladanju nad pojavama i u ponašanju ilipak promena tih parametara shodno prilikama i sopstvenoj koristijeste stvar koja zbunjuje ljude. I kuda to vodi ako neke države, posebno one velike, nastave da tako čine i kako će se to završiti, ako bi takve države imale različite stavove i drugačije postupale prema sličnim pojavama, jeste krunsko pitanje.

Za one koji drže do ponosa i samopoštovanja odgovor jehrabra borba da se uzvrati na agresiju i pruži otpor okupaciji i pokoravanju, odlučnost pred strancem koji želi da se ponaša imperijalno ili da bude eksploatator. Ovakva politika nailazi na razumevanje i podršku, svi je priznaju. Istorija ima mnogo takvih primera, iz sadašnjosti i iz prošlosti. Verovatno poslednja lekcija stiže iz Drugog svetskog rata, iz ratova na Bliskom istoku i Aziji, posebno iz Vijetnama. Jer pitanje odbrane domovine zakonito je pitanje i kao takvo je priznato i sasvim je različito od terorizma ikorišćenja nasilja da se dođe do željenog.

Ovo suštinsko razlikovanje, koje nije teško odrediti i shvatiti, Sjedinjene Države su ispustile iz svoga rečnika. Posebno kada je reč o palestinskom pitanju. A to je ono što je, pre svega, izazvalo pojavu terorizma i njegovo širenje. Jer, u situaciji kada je demokratija odsutna i kada ne postoji predstavnički sistem naroda, kada su sva vrata legalne borbe zatvorena i svet se prepunio tiranijom i opštim nerazumevanjem, kada se izgubila svaka mera, zanemele međunarodne organizacije, a velike sile začepile svoje uši, a srca njihova više ne razumeju druge i u neskladu su sa legalnim zahtevima, onda se kao prirodna posledica toga javljaju organizacije koje se zasnivaju na nasilju i oružju. Na taj način one pokušavaju da sebi prokrče makar i sporedne puteve, pošto im je presečen put za legalnu borbu.

Na Sjedinjenim Državama je, ukoliko žele da se ozbiljno suprotstave terorizmu, da sebi postave jedno jedino osnovno pitanje – koji su to pravi razlozi za postojanje terorizma, da postave realnamerila za procenu pojava, stavova i ponašanja, jer se samo tada može reći da smo na putu da se vaspostavi jedan svet odista bez terorizma.

(Iz „Nanovo crtanje mapa”, 13. oktobar 2001)

Preveo sa arapskog Rade Božović

Abdurahman Munif (1933–2004) najznačajniji je predstavnik romana savremene arapske književnosti. Rođen je uSaudijskojArabiji, a umro u Damasku. Živeo je u Iraku i Beogradu, u kojem je stekao zvanje magistra ekonomskih nauka. Sorbonski diplomac, oženjen Srpkinjom. Iako je bio žestoki kritičar Sadama Huseina, isto tako se protivio američkoj intervenciji u Iraku.