Америка и тероризам

У свету нема државе коју као Америку одликује толика количина недоследности, одбијања свега, мржње и презира. Поготово када се то упореди са почетком 20. века. Америка је на почетку прошлога века представљала заносни врт интегритета, једногод најјачих бранитеља слободе народа, жестоког противника колонијализма и сваког прогона. Зато су окупирани народи тражили уњој прибежиште, обраћали јој се за помоћ и одбрану. Ови народи су тада захтевали да Америка буде на челу разних одбора који су се бавили проучавањем положаја појединих земаља или испитивањем мњења или жеља народа, како би међународна заједница могла да донесе праведну одлуку о њиховој судбини.

Ако се Француска поноси тиме што је поклонила понешто неким државама, онда се понајвише може поносити тиме што је Америци поклонила Кип слободе, који је ова поставила у Њујорку у ту част. То сам разумео – пренего што су га обавили црни облаци – као симбол који оправдава то што на Америку гледамо с уважавањем и који је био дуго времена усаглашен са политиком Америке и оним штоје она некад чинила и морално спроводила.

И то је потрајало све до Другог светског рата, отприлике. Али, почевши од тога датума, мало-помало, Америка је почела да се мења, и морално и идејно. Да би, пре него је истекао тај век, постала симбол негативне политике, јер је једноставно сада она почела да наслеђује стари империјализам, заузела његово место. И још више – даподржава пропале режиме и подстиче различите облике притисака и прогона, ради чега је измислила војне хунте и подржавала старе структуре. Тако су заустављени позитивни процеси у Латинској Америци и Азији, што захтева и посебне студије о улози Америке у тим регионима.

Ово је пратило „проналажење” немале количине идеја, обичаја и морала и њихов извоз у све крајеве света. То је ишло од холивудскихфилмова до тзв. брзе хране, док је „кока-кола” постала нова адреса Америке уместо Кипа слободе. Тако се променила слика Америке, на основу чега сепроменио и став народа према тој земљи. Те земље откривају њену тежњу за експлоатацијом и притисцима, откривају размере насиља у њеном директном понашању или преко марионета које је она створила. И тако је Америка дошла на чело омражених држава, било од странесвојих некадашњих пријатеља било од трабаната. И можда није далекодан када ће се ова земља поново наћи у изолацији, као што је то био случај крајем 19. века или уочи избијања Првог светског рата.

Завладала је омраза, посебно према државама које се не рађају без порођајне муке, него уз велику патњу и невоље, лагано и поступно, да се човеку чини да им Америка одузима ваздух, спречава их да стигну до жељеног циља. И тако је Америка сада, на одређен начин, постала мета тероризма, јер представља образац себичности, корупције савести, превртљиве хировитости и незамисливих интереса. Посебно је видљива себичност у односима са другима. Она лако анулира или заборавља све раније своје ставове према неким појавама и може да заузме сасвим супротан став од ранијег ако тај нови став иде у њену корист или спречава евентуалну штету по њу. Тако да се сада догађа да је тероризам за њу оно што раније није називала тим именом. У то смо семогли уверити када је реч о схватању многих покрета и гибања, посебно у Латинској Америци, па затим према Бин Ладену када се борио против Совјета. И тако редом.

Губљење параметара у владању над појавама и у понашању илипак промена тих параметара сходно приликама и сопственој користијесте ствар која збуњује људе. И куда то води ако неке државе, посебно оне велике, наставе да тако чине и како ће се то завршити, ако би такве државе имале различите ставове и другачије поступале према сличним појавама, јесте крунско питање.

За оне који држе до поноса и самопоштовања одговор јехрабра борба да се узврати на агресију и пружи отпор окупацији и покоравању, одлучност пред странцем који жели да се понаша империјално или да буде експлоататор. Оваква политика наилази на разумевање и подршку, сви је признају. Историја има много таквих примера, из садашњости и из прошлости. Вероватно последња лекција стиже из Другог светског рата, из ратова на Блиском истоку и Азији, посебно из Вијетнама. Јер питање одбране домовине законито је питање и као такво је признато и сасвим је различито од тероризма икоришћења насиља да се дође до жељеног.

Ово суштинско разликовање, које није тешко одредити и схватити, Сједињене Државе су испустиле из свога речника. Посебно када је реч о палестинском питању. А то је оно што је, пре свега, изазвало појаву тероризма и његово ширење. Јер, у ситуацији када је демократија одсутна и када не постоји представнички систем народа, када су сва врата легалне борбе затворена и свет се препунио тиранијом и општим неразумевањем, када се изгубила свака мера, занемеле међународне организације, а велике силе зачепиле своје уши, а срца њихова више не разумеју друге и у нескладу су са легалним захтевима, онда се као природна последица тога јављају организације које се заснивају на насиљу и оружју. На тај начин оне покушавају да себи прокрче макар и споредне путеве, пошто им је пресечен пут за легалну борбу.

На Сједињеним Државама је, уколико желе да се озбиљно супротставе тероризму, да себи поставе једно једино основно питање – који су то прави разлози за постојање тероризма, да поставе реалнамерила за процену појава, ставова и понашања, јер се само тада може рећи да смо на путу да се васпостави један свет одиста без тероризма.

(Из „Наново цртање мапа”, 13. октобар 2001)

Превео са арапског Раде Божовић

Абдурахман Муниф (1933–2004) најзначајнији је представник романа савремене арапске књижевности. Рођен је уСаудијскојАрабији, а умро у Дамаску. Живео је у Ираку и Београду, у којем је стекао звање магистра економских наука. Сорбонски дипломац, ожењен Српкињом. Иако је био жестоки критичар Садама Хусеина, исто тако се противио америчкој интервенцији у Ираку.