Prijatelji

Neko bi morao da kaže premijeru Aleksandru Vučiću da u vremenu ozbiljne budžetske štednje počne da štedi i na prijateljstvima.

Možda taj zahtev deluje bizarno u zemlji koja je skupo platila svako svoje neprijateljstvo, ali bizarno deluje i ta manufaktura prijateljstava, koja kao da počinju i završavaju na zajedničkim konferencijama za novinare.

Jer nije nimalo lako biti istovremeno prijatelj i Angeli Merkel i Aleksisu Ciprasu, Džozefu Bajdenu, Mateu Renciju, Sebastijanu Kurcu, savetniku Merkelove Kristofu Hojsgenu, ali i ambasadorima Davenportu i Kirbiju, koje tabloidi bliski vlasti jednom mesečno sumnjiče da spremaju pakleni plan za Srbiju. Posle Potočara i Tompsona u Kninu, mora da je iscrpljujuće i graditi prijateljstvo sa liderima u regionu.

Jeste Vučić lider zemlje koja je pre dve decenije u zapadnoj hemisferi bila tretirana kao parija, zbog čega znatan broj građana i danas kao primarni cilj dobre spoljne politike ne vidi ni Evropsku ni neku istočnu uniju, već izbegavanje sukoba, sankcija. Jeste i on sam bio u partiji koja se nalazila na zapadnim crnim listama, pa je i logično što je u novoj partiji poželeo da svakoga dana stekne ili napravi nekog novog prijatelja. Jeste malo balkansko čudo što ga u Ameriku po drugi put poziva čovek koji nije samo potpredsednik SAD, već i potencijalni budući predsednik najmoćnije zemlje sveta, ranije poznat po veoma tvrdom stavu prema Srbima.

Od oktobarskih promena, srpski lideri često su se hvalili specijalnim, prijateljskim vezama sa svetskim liderima, koji su, po pravilu, ostajali duže u razgovoru sa njima, kršili protokol kako bi im iskazali posebnu čast. Osećali su da se među njima uspostavljao poseban odnos, ali poseban odnos nisu osetili obični građani Srbije.

Prijateljstvo se, kao po nekom pravilu, najviše koristi u sredinama gde ga najmanje ima – u visokoj politici ili velikim korporacijama.

Čitava armija mlađih poslovnih ljudi ima običaj da se prijateljski zagrli sa svakim poslovnim partnerom koga vidi dva puta u životu. I nema nikakav problem kada prijatelju da otkaz uz zagrljaj i obrazloženje da mu, zapravo, pomaže da se više posveti porodici. Možda se tako osećao Boris Tadić kada je shvatio da su mu veliki evropski prijatelji omogućili da se više posveti porodici.

Papa Franjo izjavio je ovih dana da se oseća iskorišćenim kad čuje koliko ljudi govori da im je on prijatelj. „Nikada nisam imao toliko samozvanih prijatelja kao sada. Svako je papin prijatelj”, rekao je juče poglavar Rimokatoličke crkve.

„Prijateljstvo iz koristoljublja je nešto što me boli jer je prijateljstvo svetinja. Biblija kaže da možete imati jednog ili dva prijatelja”, zaključio je papa.

Ali ako ikad dođe u Srbiju, steći će više prijatelja nego u čitavoj svojoj bogougodnoj misiji.