Deca migranata su kao divlji cvetovi

Građanin sveta, Indijac i Pars, Bečlija, Njujorčanin, Izraelac, jedan od najvećih dirigenata današnjice, Zubin Mehta ponovo je u Beogradu, gde će večeras održati Gala koncert sa orkestrom Beogradske filharmonije, od 20 časova na Kolarcu, izvodeći poslednju Mocartovu i prvu simfoniju Gustava Malera. Kao dokazani humanista, maestro se i ovoga puta odriče honorara od nastupa s našim orkestrom u korist Fondacije Beogradske filharmonije, čiji je i počasni predsednik.

Zubin Mehta po osmi put staje na centralno mesto pred Beogradsku filharmoniju, a nedavno je obeležio pedeset godina rada s Bečkom, Berlinskom, Izraelskom filharmonijom, čiji je doživotni muzički direktor. Iako je nedavno imao operaciju kolena, diriguje nesmanjenim žarom, kao što vispreno vrednuje svet kojem pripada.

Zubin Mehta, sin zaljubljenika u muziku i osnivača Bombajskog simfonijskog orkestra, u svojoj autobiografiji napisao je da sledi ideje proroka Zaratustre: „Dobro misli, dobro govori, dobro čini”, i da „različito ne znači i strano”. Znajući da veliki orkestri pamte, i ostajući uvek veran prijateljima koje je u životu stekao, s našim muzičarima ponovo uspostavlja muzičku hemiju, posvećujući se svakom lično.

Muzika i tolerancija za različitosti obeležili su vaše odrastanje. Da li, kada izvodite muziku s najvećim orkestrima sveta, zapravo prenosite tradiciju svoje porodice – toleranciju?

Voleo bih da mogu više da nastupam pred onima kojima trebaju tolerancija i razumevanje. Nažalost, više sviramo za publiku koja je pretplaćena na koncerte i od koje, moglo bi se reći, i živimo. Trudim se da s vremena na vreme izvodim muziku za one kojima je potrebno duhovna podrška, ali postići tako nešto iziskuje udruživanje više filantropa. Na primer, već sutra bih s ovim orkestrom Beogradske filharmonije voleo da odem na hrvatsku granicu, da sviramo za migrante. Ne znam šta Sirijci vole da slušaju, ali sam siguran da bi cenili taj gest, da bi osetili muziku. Ako bismo za njih izveli muziku Betovena ili Mocarta, to bi uzvisilo njihov duh, ali ne bih mogao sam da organizujem takav događaj. Obećavam da bih već sutra bio tamo uz još nečiju pomoć. To važi i za druge delove sveta.

Pre nekoliko godina na takav način otišao sam u svoju zemlju, u Kašmir, ali tamo smo naišli na veliki otpor kašmirskih separatista, koje muzika nije zanimala. Ipak, mi smo odlučili da sviramo i publika je bila oduševljena da prvi put čuje zapadnu klasičnu muziku. Sedamdeset odsto stanovnika Kašmira pratilo je televizijski prenos koncerta, dok su ih separatisti, džihadisti, prisiljavali da zatvore svoje radnje, zabranjivali su im da prisustvuju koncertu, ali oni su ipak došli i slušali su nas kako sviramo uz kašmirske muzičare, kojima je bilo zaprećeno smrću ako nastupe. I pored svega toga, nijedan se muzičar nije povukao. Mislim da možemo i mnogo više da učinimo.

Svirali ste i 1956.godine na austrijskoj granici, gde su se nalazile mađarske izbeglice...

Nisam se setio toga da su Mađari takođe bili izbeglice, sada kada ne puštaju migrante u svoju zemlju. A u ono vreme, Mađari koji su došli da nas slušaju propuštali su obroke da bi čuli muziku. Muzike su bili gladni. Vreme je bilo grozno, padala je novembarska kiša i na kraju koncerta čitav orkestar blagoslovio je mađarski sveštenik. Mnogo godina kasnije, posle jednog koncerta na Beverli Hilsu, sreo sam jevrejski bračni par koji je bio na tom koncertu. Oni su, eto, stigli sve do Beverli Hilsa i nadam se da su uspeli u životu.

Kako objasniti sadašnje ponašanje mađarskog naroda koji je nekada takođe bežao iz svoje zemlje pred totalitarizmom?

Imam neko svoje viđenje te situacije. Posmatrajući izbeglice, zaključio sam da su svi dobro odeveni, da imaju rančeve i dobre cipele, i da to zapravo nisu siromasi, kao što su oni koji dolaze iz Afrike u Italiju.Oni su zaista siromašni, a možda nisu ni pismeni. Još milioni takvih ljudi žive u Jordanu, Libanu, Turskoj i sada svi žele da dođu u Evropu. Slično tome, ljudi iz Gvatemale i El Salvadora sanjaju Kaliforniju i Teksas kao rajsko naselje. U Srednjoj Americi ima siromašnih ljudi koji žele da rade, ali ovi migranti o kojima govorimo ne traže posao, oni imaju svoje poslove, ali su oterani iz svojih kuća. Imaju i svoje profesije. Mislim da itekako treba da se vrate na svoja ognjišta, zato što ne mogu zauvek da žive u Nemačkoj. Sve te zdrave, jake mladiće treba obučiti u Evropi, ne samo u Americi, da postanu inostrana sirijska armija, a zatim ih vratiti u otadžbine, istisnuti Bašara el Asada, pomoći im da se obračunaju s Islamskom državom, vratiti im njihove domovine. To bi ih najviše usrećilo, umesto da žive u nekom logoru u Nemačkoj. Tako nemaju nikakvu budućnost. Šta bi i inače radili kada i dođu u Nemačku? Na nekoj benzinskoj pumpi ili na gradilištu? Gledam te prelepe bebe koje treba da se vrate u svoje zemlje.

To su čitave porodice, šta s njihovom decom i ženama?

Njih, naravno,treba da ostave za sobom do trenutka kada mogu bezbedno da se vrate. Nadam se da se u Nemačkoj i Austriji ozbiljno razmišlja o obrazovanju te dece. Ona jednostavno ne mogu da žive u logorima bez škole. Moraju im se obezbediti časovi, čak i pod šatorima, na arapskom, a onda i na nemačkom. Ta deca su kao divlji cvetovi. Svakoga dana ih gledam i razmišljam o ovim problemima. Mislim da se Nemačka za sada dobro nosi s pitanjem migranata, u Minhenu ih dočekuju s dobrodošlicom, ali koliko dugo će moći tako sa stotinama hiljada ljudi?

Bili ste u Izraelu tokom Šestodnevnog rata, u područjima koja je opustošio cunami, bili ste u Sarajevu 1994. godine. Da li muzika zaista može da ujedini ljude, da umanji patnju?

Možemo da olakšamo njihova srca, da uzdignemo njihov duh, ne možemo da ih obučimo za borbu. Teroristi su ponovo ubili blizu trideset Pakistanaca, to su uradili bombaši samoubice. Vojska nema te žive ljudske bombe. Kada bi iračka armija danas tražila dobrovoljce da odu u Mosul i obračunaju se s Islamskom državom, niko od tih ljudi ne bi imao idealizam ekstremista. Armije nemaju strast džihadista koji izvršavaju samoubistvo, ubijajući sopstveni narod. Pakistanski talibani ubijaju pakistanske vojnike. Palestinci su radili isto protiv Izraelaca i ti bombaši samoubice smatrani su herojima. Jednoga dana, kada Palestina postane nezavisna država, podići će spomenike samoubicama idealistima koji su se žrtvovali za više ciljeve. Vojnici se ne bore uvek za ideale, ali ovi ljudi to rade.

„Idealisti” uništavaju najstarije kulturno nasleđe, koje pripada čitavom svetu. Kako ste se osećali kada je Palmira bila srušena?

Gore sam se osećao kada je na molitvi u džamiji, u severoistočnoj Nigeriji, ubijeno stotinu vernika. Šta mislite da se dešavalo u mojoj zemlji? U Indiji, skoro sve drevne hindi hramove uništili su islamski ekstremisti. U središtu Indije nalazi se hram Elora, taj hram isklesan je u steni, od vrha nadole, i njega su oštetili islamski ekstremisti koji su protiv mnogobožačkih religija. To su radili vekovima, uništavali su ono što je bilo drugačije u odnosu na njihovu monoteističku religiju. Ono što su radili u Indiji nastavili su s Palmirom.

U Bombaju ste išli u školu španskih jezuita, rasli ste uz Induse, muslimane, Sike, Parse, Jevreje, hrišćane. Kakva su vaša rana iskustva s onim što se zove multikulturalnost?

Pripadam veri zoroastrizma, sledbenicima Zaratustrinog učenja, poreklom je iz Persije, današnjeg istočnog Irana. To je monoteistička vera, ne konvertira, tako da nas islamski osvajači uglavnom nisu dirali. Međutim, pomogao sam svom narodu da izbegne iz istočnog dela Irana u zapadni deo Pakistana. Američki senator Džejkob K. Dževits založio se za donošenje zakona koji je sledbenicima Zaratustrinog učenja, izbeglicama iz Irana, omogućio izbeglički status, što je stotinama pružilo mogućnost da emigriraju u Ameriku.

Susret s Izraelom opisujete kao prvu ljubav...

Zavoleo sam tu zemlju i ljude, tamo sam praktično odrastao, sačinio sam sastav Izraelske filharmonije, ali se ne slažem s postupcima izraelske vlade. Mislim da je stvaranje izraelskih naselja na osvojenim područjima najdestruktivnija politika. To nikome neće pomoći, i onda će ih nasilno iseliti. Nadam se ipak da se takva tragedija neće desiti.

Kako reagujete kada oni koji podržavaju arapsku stranu u sukobima predlažu kulturni bojkot Izraela?

Mislim da muzika treba da bude dostupna svima. Čujem da je Island zabranio uvoz svih proizvoda iz Izraela. Mislim da je to preterano. Međutim, slažem se s pokretom koji zabranjuje uvoz proizvoda nastalih u izraelskim naseljima, zato što se ne slažem s postojanjem ovih gradova.

Ovoga puta izvešćete Malera, koga tradicionalno volite, kao i Mocarta. Kako ste zavoleli ove kompozitore, a kako Beograd i Beogradsku filharmoniju?

Odrastao sam u kući u kojoj je moj otac svirao kvartete Šuberta, Betovena i Bramsa. Simfonije sam slušao na pločama. Onda sam došao u Beč i prvi put sam tamo čuo izvođenja Malera, Bruknera, Štrausa. Devedeset odsto mog repertoara jeste bečka muzika, a Mocart i Maler čine pravo bečko veče za mene. U Beograd sam došao prvi put 1958. godine. Tu sam imao kolegu Borislava Pašćana, koji je sa mnom studirao u Beču. Napravili smo razmenu i tako sam došao ovde preko Orkestra mladih. Pašćan i njegova supruga ljubazno su me dočekali u svom domu, vodili su me u dobre klubove, u operu. Ovde sam prvi put čuo Pučinijevu operu „Kći Zapada”. Sledeće godine „Jugokoncert” me je pozvao na veliku jugoslovensku turneju, od Ljubljane do Skoplja. Bio sam u Sarajevu 1960. godine, ali i 1994. godine, održali smo koncert u dvorištu razrušene muslimanske biblioteke, bez publike. Bilo je to bogotražiteljsko iskustvo.Kako vidite problem proglašenja srpskih crkava i manastira na teritoriji Kosova i Metohije za kulturno nasleđe Kosova u Unesku?

Kao prvo: postoji li Kosovo u vašim umovima? Za svet Kosovo postoji.U jednom trenutku, to će morati da se prihvati. Za Arape Izrael ne postoji, ali on objektivno postoji. Kosovo postoji, nisam tamo nikada bio, ali znam za tamošnje predivne srpske manastire. Ne znam na koji način se o njima brinu, ali vrlo bi me uznemirilo da se prema njima odnose nemarno ili da ih uništavaju. Možda Unesko i Srbija mogu da pomognu u očuvanju tih spomenika, a čini mi se da Srbija već ima neku komunikaciju s Kosovom. Rado bih s Beogradskom filharmonijom nastupio u Prištini.

Zašto se stalno vraćate ugroženim područjima?

Imam tu potrebu. Sada sam bio u Jermeniji. Oni su u stalnom sukobu s Azerbejdžanom. Voleo bih da održim koncert na kojem bi bili ujedinjeni u publici, kao što su u Kašmiru Indusi i muslimani sedeli zajedno.

Koji od vaših prijatelja je i vaše duhovno nadahnuće?

Danijel Barenbojm i ja uzajamna smo inspiracija jedan drugome. Mnogo razgovaramo i sviramo zajedno.Sledeće godine sviraćemo na moj rođendan u Berlinu, zatim u Beču. Ali moj duhovni vođa bio je moj otac, zatim moj profesor u Beču Svarovski. On je bio najdubokoumnija ličnost koju sam poznavao, najšire obrazovana. Najveće inspiracije za mene su Arturo Toskanini i Vilhelm Furtvengler.

Kako mlade ljude zainteresovati za klasičnu muziku?

Oni dolaze na koncerte, zavisno od programa. Primetio sam da mnogo vole baroknu muziku, taj konstantni ritam kao da ima šta da im kaže. Ne vole komplikovanu polifoniju Bramsa, na primer. Za njih treba praviti kraće programe ili koncerte na kojima im se neko obraća, objašnjava im stvari. To pomaže.

Marina Vulićević