Деца миграната су као дивљи цветови

Грађанин света, Индијац и Парс, Бечлија, Њујорчанин, Израелац, један од највећих диригената данашњице, Зубин Мехта поново је у Београду, где ће вечерас одржати Гала концерт са оркестром Београдске филхармоније, од 20 часова на Коларцу, изводећи последњу Моцартову и прву симфонију Густава Малера. Као доказани хуманиста, маестро се и овога пута одриче хонорара од наступа с нашим оркестром у корист Фондације Београдске филхармоније, чији је и почасни председник.

Зубин Мехта по осми пут стаје на централно место пред Београдску филхармонију, а недавно је обележио педесет година рада с Бечком, Берлинском, Израелском филхармонијом, чији је доживотни музички директор. Иако је недавно имао операцију колена, диригује несмањеним жаром, као што виспрено вреднује свет којем припада.

Зубин Мехта, син заљубљеника у музику и оснивача Бомбајског симфонијског оркестра, у својој аутобиографији написао је да следи идеје пророка Заратустре: „Добро мисли, добро говори, добро чини”, и да „различито не значи и страно”. Знајући да велики оркестри памте, и остајући увек веран пријатељима које је у животу стекао, с нашим музичарима поново успоставља музичку хемију, посвећујући се сваком лично.

Музика и толеранција за различитости обележили су ваше одрастање. Да ли, када изводите музику с највећим оркестрима света, заправо преносите традицију своје породице – толеранцију?

Волео бих да могу више да наступам пред онима којима требају толеранција и разумевање. Нажалост, више свирамо за публику која је претплаћена на концерте и од које, могло би се рећи, и живимо. Трудим се да с времена на време изводим музику за оне којима је потребно духовна подршка, али постићи тако нешто изискује удруживање више филантропа. На пример, већ сутра бих с овим оркестром Београдске филхармоније волео да одем на хрватску границу, да свирамо за мигранте. Не знам шта Сиријци воле да слушају, али сам сигуран да би ценили тај гест, да би осетили музику. Ако бисмо за њих извели музику Бетовена или Моцарта, то би узвисило њихов дух, али не бих могао сам да организујем такав догађај. Обећавам да бих већ сутра био тамо уз још нечију помоћ. То важи и за друге делове света.

Пре неколико година на такав начин отишао сам у своју земљу, у Кашмир, али тамо смо наишли на велики отпор кашмирских сепаратиста, које музика није занимала. Ипак, ми смо одлучили да свирамо и публика је била одушевљена да први пут чује западну класичну музику. Седамдесет одсто становника Кашмира пратило је телевизијски пренос концерта, док су их сепаратисти, џихадисти, присиљавали да затворе своје радње, забрањивали су им да присуствују концерту, али они су ипак дошли и слушали су нас како свирамо уз кашмирске музичаре, којима је било запрећено смрћу ако наступе. И поред свега тога, ниједан се музичар није повукао. Мислим да можемо и много више да учинимо.

Свирали сте и 1956.године на аустријској граници, где су се налазиле мађарске избеглице...

Нисам се сетио тога да су Мађари такође били избеглице, сада када не пуштају мигранте у своју земљу. А у оно време, Мађари који су дошли да нас слушају пропуштали су оброке да би чули музику. Музике су били гладни. Време је било грозно, падала је новембарска киша и на крају концерта читав оркестар благословио је мађарски свештеник. Много година касније, после једног концерта на Беверли Хилсу, срео сам јеврејски брачни пар који је био на том концерту. Они су, ето, стигли све до Беверли Хилса и надам се да су успели у животу.

Како објаснити садашње понашање мађарског народа који је некада такође бежао из своје земље пред тоталитаризмом?

Имам неко своје виђење те ситуације. Посматрајући избеглице, закључио сам да су сви добро одевени, да имају ранчеве и добре ципеле, и да то заправо нису сиромаси, као што су они који долазе из Африке у Италију.Они су заиста сиромашни, а можда нису ни писмени. Још милиони таквих људи живе у Јордану, Либану, Турској и сада сви желе да дођу у Европу. Слично томе, људи из Гватемале и Ел Салвадора сањају Калифорнију и Тексас као рајско насеље. У Средњој Америци има сиромашних људи који желе да раде, али ови мигранти о којима говоримо не траже посао, они имају своје послове, али су отерани из својих кућа. Имају и своје професије. Мислим да итекако треба да се врате на своја огњишта, зато што не могу заувек да живе у Немачкој. Све те здраве, јаке младиће треба обучити у Европи, не само у Америци, да постану инострана сиријска армија, а затим их вратити у отаџбине, истиснути Башара ел Асада, помоћи им да се обрачунају с Исламском државом, вратити им њихове домовине. То би их највише усрећило, уместо да живе у неком логору у Немачкој. Тако немају никакву будућност. Шта би и иначе радили када и дођу у Немачку? На некој бензинској пумпи или на градилишту? Гледам те прелепе бебе које треба да се врате у своје земље.

То су читаве породице, шта с њиховом децом и женама?

Њих, наравно,треба да оставе за собом до тренутка када могу безбедно да се врате. Надам се да се у Немачкој и Аустрији озбиљно размишља о образовању те деце. Она једноставно не могу да живе у логорима без школе. Морају им се обезбедити часови, чак и под шаторима, на арапском, а онда и на немачком. Та деца су као дивљи цветови. Свакога дана их гледам и размишљам о овим проблемима. Мислим да се Немачка за сада добро носи с питањем миграната, у Минхену их дочекују с добродошлицом, али колико дуго ће моћи тако са стотинама хиљада људи?

Били сте у Израелу током Шестодневног рата, у подручјима која је опустошио цунами, били сте у Сарајеву 1994. године. Да ли музика заиста може да уједини људе, да умањи патњу?

Можемо да олакшамо њихова срца, да уздигнемо њихов дух, не можемо да их обучимо за борбу. Терористи су поново убили близу тридесет Пакистанаца, то су урадили бомбаши самоубице. Војска нема те живе људске бомбе. Када би ирачка армија данас тражила добровољце да оду у Мосул и обрачунају се с Исламском државом, нико од тих људи не би имао идеализам екстремиста. Армије немају страст џихадиста који извршавају самоубиство, убијајући сопствени народ. Пакистански талибани убијају пакистанске војнике. Палестинци су радили исто против Израелаца и ти бомбаши самоубице сматрани су херојима. Једнога дана, када Палестина постане независна држава, подићи ће споменике самоубицама идеалистима који су се жртвовали за више циљеве. Војници се не боре увек за идеале, али ови људи то раде.

„Идеалисти” уништавају најстарије културно наслеђе, које припада читавом свету. Како сте се осећали када је Палмира била срушена?

Горе сам се осећао када је на молитви у џамији, у североисточној Нигерији, убијено стотину верника. Шта мислите да се дешавало у мојој земљи? У Индији, скоро све древне хинди храмове уништили су исламски екстремисти. У средишту Индије налази се храм Елора, тај храм исклесан је у стени, од врха надоле, и њега су оштетили исламски екстремисти који су против многобожачких религија. То су радили вековима, уништавали су оно што је било другачије у односу на њихову монотеистичку религију. Оно што су радили у Индији наставили су с Палмиром.

У Бомбају сте ишли у школу шпанских језуита, расли сте уз Индусе, муслимане, Сике, Парсе, Јевреје, хришћане. Каква су ваша рана искуства с оним што се зове мултикултуралност?

Припадам вери зороастризма, следбеницима Заратустриног учења, пореклом је из Персије, данашњег источног Ирана. То је монотеистичка вера, не конвертира, тако да нас исламски освајачи углавном нису дирали. Међутим, помогао сам свом народу да избегне из источног дела Ирана у западни део Пакистана. Амерички сенатор Џејкоб К. Џевитс заложио се за доношење закона који је следбеницима Заратустриног учења, избеглицама из Ирана, омогућио избеглички статус, што је стотинама пружило могућност да емигрирају у Америку.

Сусрет с Израелом описујете као прву љубав...

Заволео сам ту земљу и људе, тамо сам практично одрастао, сачинио сам састав Израелске филхармоније, али се не слажем с поступцима израелске владе. Мислим да је стварање израелских насеља на освојеним подручјима најдеструктивнија политика. То никоме неће помоћи, и онда ће их насилно иселити. Надам се ипак да се таква трагедија неће десити.

Како реагујете када они који подржавају арапску страну у сукобима предлажу културни бојкот Израела?

Мислим да музика треба да буде доступна свима. Чујем да је Исланд забранио увоз свих производа из Израела. Мислим да је то претерано. Међутим, слажем се с покретом који забрањује увоз производа насталих у израелским насељима, зато што се не слажем с постојањем ових градова.

Овога пута извешћете Малера, кога традиционално волите, као и Моцарта. Како сте заволели ове композиторе, а како Београд и Београдску филхармонију?

Одрастао сам у кући у којој је мој отац свирао квартете Шуберта, Бетовена и Брамса. Симфоније сам слушао на плочама. Онда сам дошао у Беч и први пут сам тамо чуо извођења Малера, Брукнера, Штрауса. Деведесет одсто мог репертоара јесте бечка музика, а Моцарт и Малер чине право бечко вече за мене. У Београд сам дошао први пут 1958. године. Ту сам имао колегу Борислава Пашћана, који је са мном студирао у Бечу. Направили смо размену и тако сам дошао овде преко Оркестра младих. Пашћан и његова супруга љубазно су ме дочекали у свом дому, водили су ме у добре клубове, у оперу. Овде сам први пут чуо Пучинијеву оперу „Кћи Запада”. Следеће године „Југоконцерт” ме је позвао на велику југословенску турнеју, од Љубљане до Скопља. Био сам у Сарајеву 1960. године, али и 1994. године, одржали смо концерт у дворишту разрушене муслиманске библиотеке, без публике. Било је то боготражитељско искуство.Како видите проблем проглашења српских цркава и манастира на територији Косова и Метохије за културно наслеђе Косова у Унеску?

Као прво: постоји ли Косово у вашим умовима? За свет Косово постоји.У једном тренутку, то ће морати да се прихвати. За Арапе Израел не постоји, али он објективно постоји. Косово постоји, нисам тамо никада био, али знам за тамошње предивне српске манастире. Не знам на који начин се о њима брину, али врло би ме узнемирило да се према њима односе немарно или да их уништавају. Можда Унеско и Србија могу да помогну у очувању тих споменика, а чини ми се да Србија већ има неку комуникацију с Косовом. Радо бих с Београдском филхармонијом наступио у Приштини.

Зашто се стално враћате угроженим подручјима?

Имам ту потребу. Сада сам био у Јерменији. Они су у сталном сукобу с Азербејџаном. Волео бих да одржим концерт на којем би били уједињени у публици, као што су у Кашмиру Индуси и муслимани седели заједно.

Који од ваших пријатеља је и ваше духовно надахнуће?

Данијел Баренбојм и ја узајамна смо инспирација један другоме. Много разговарамо и свирамо заједно.Следеће године свираћемо на мој рођендан у Берлину, затим у Бечу. Али мој духовни вођа био је мој отац, затим мој професор у Бечу Сваровски. Он је био најдубокоумнија личност коју сам познавао, најшире образована. Највеће инспирације за мене су Артуро Тосканини и Вилхелм Фуртвенглер.

Како младе људе заинтересовати за класичну музику?

Они долазе на концерте, зависно од програма. Приметио сам да много воле барокну музику, тај константни ритам као да има шта да им каже. Не воле компликовану полифонију Брамса, на пример. За њих треба правити краће програме или концерте на којима им се неко обраћа, објашњава им ствари. То помаже.

Марина Вулићевић