Oni koji bi trebalo da brane normu, ćute

Ovo je vre­me ru­še­nja, kva­re­nja i ne­zna­la­štva. Sa­mo, ni­šta ni­je po­če­lo ju­če, ni­ti će se su­tra za­vr­ši­ti. Kva­re­nje? Šta je div­ni, pre­ta­nje­ni fran­cu­ski je­zik, ne­go is­kva­re­ni ob­lik gor­dog, car­skog, la­tin­skog je­zi­ka? Str­plje­nja, pri­seb­no­sti: je­zik se i kva­re­njem raz­vi­ja... 

Ni­je je­zik kriv što su se ne­u­ki do­mo­gli od­go­vor­nih po­lo­ža­ja, što su se ni­ski uz­vi­si­li a vi­so­ki uni­zi­li. Re­či su sa­mo od­sli­ka­le po­met­nju ko­ja se u gla­va­ma i u usta­no­va­ma do­go­di­la. Stvar se mo­že gle­da­ti i sa ve­se­le stra­ne. Jed­no vre­me nam je pred­sed­nik Aka­de­mi­je na­u­ka bio ne­pi­smen čo­vek. To ni­je te­ma za kuk­nja­vu, već za ko­me­di­ju. 

                                                                          ***

Ni­su va­žni gre­ši­te­lji: njih je uvek bi­lo i mo­ra ih bi­ti. Va­žno je ka­ko se na gre­ške gle­da, ka­ko ih jav­nost pri­ma. 

Na­ša ih pri­ma rav­no­du­šno. Oni ko­ji bi tre­ba­lo da bra­ne nor­mu, ću­te. 

Eto za­što je pi­sac, ro­đe­ni pre­kr­ši­telj pra­vi­la, da­nas pri­nu­đen da po­dr­ža­va nor­mu. Kad ne­ma ni­kog dru­gog, mo­ra on. Jer, ako se u obič­nom spo­ra­zu­me­va­nju ne po­štu­ju pra­vi­la, on­da stva­ra­lač­ko od­stu­pa­nje od njih gu­bi sva­ki smi­sao. 

Ne­ma­mo um­nih kon­zer­va­tiv­nih du­ho­va, ko­ji bi bra­ni­li osno­ve. Pre­ve­li­ka je slo­bo­da ne­zna­la­štva, pre­jak za­mah neo­d­go­vor­no­sti. Na­uč­ne i pro­svet­ne usta­no­ve po­vla­če se pred ne­zna­li­ca­ma, ili su pa­le pod nji­ho­vu vlast. 

                                                                         ***

Naj­ma­nje što se od pi­sca oče­ku­je, je­ste da alat­ku odr­ža­va u is­prav­nom sta­nju. Ne­spo­so­ban da iz­me­ni ustroj­stvo sve­ta i pri­ro­du čo­ve­ka, osta­je mu od­go­vor­nost pre­ma je­zi­ku, svom je­di­nom ima­nju i oru­đu. 

U pi­sa­nju je sve do­pu­šte­no, osim alj­ka­vo­sti i ne­sve­snog obez­vre­đi­va­nja re­či. 

Knji­žev­nost ko­ja ne ve­ru­je u sve­tost je­zi­ka, u se­be ne ve­ru­je. 

                                                                         ***

Ne­za­do­vo­ljan zbog ne­kih mo­jih za­pa­ža­nja o bi­ro­krat­skom je­zi­ku, je­dan na­uč­ni is­tra­ži­vač (sa ti­tu­lom i dr­žav­nom pla­tom, da­bo­me!) na­pi­sao je da je­zik Ive An­dri­ća uza sve po­hva­le ko­je mu se mo­gu pri­pi­sa­ti, ni­je pri­me­njiv za no­vi­ne, ra­dio i te­le­vi­zi­ju, za sa­stan­ke rad­nič­kih sa­ve­ta, za pro­jek­te i ela­bo­ra­te, za iz­ve­šta­je i pro­pa­gand­ne po­ru­ke, za po­li­tič­ke go­vo­re i zbo­ro­ve, za no­vi­nar­ske ve­sti i član­ke, za na­uč­na sa­op­šte­nja i ta­ko da­lje. 

Do­bar je­zik, zna­či, „ni­je pri­me­njiv” ni u jed­noj obla­sti jav­nog i dru­štve­nog ži­vo­ta! Zna­či li to da u no­vi­nar­stvu, prav­noj na­u­ci, po­li­ti­ci i pro­pa­gan­di ne va­že oba­ve­ze pre­ma bri­žlji­vom i tač­nom iz­ra­ža­va­nju? 

Ako tvrd­nja ne zna­či to, ne znam šta bi dru­go mo­gla zna­či­ti... 

                                                                         ***

Tvrd­nja je iz­re­če­na u ne­če­mu što je hte­lo da bu­de na­uč­no sa­op­šte­nje; iz­neo ju je dok­tor knji­žev­nih na­u­ka. 

Hva­le vred­ni An­dri­ćev je­zik ne mo­že se, pre­ma tom uče­nja­ku, upo­tre­blja­va­ti na sa­stan­ci­ma rad­nič­kih sa­ve­ta. Za­što? Ko­je su nje­go­ve od­li­ke ko­je bi sme­ta­le go­vor­ni­ku pri jav­nom istu­pa­nju? Je­dri­na? Pri­rod­nost? Jed­no­stav­nost? Ne­pre­ten­ci­o­znost? Na­rod­na osno­va? 

Autor ve­ro­vat­no mi­sli da se gra­đa, ko­ja se raz­ma­tra na sa­stan­ci­ma rad­nič­kih sa­ve­ta, ne da iz­ra­zi­ti obič­nim ljud­skim go­vo­rom. Ako je to tač­no — a ni­je is­klju­če­no da je­ste — ko je, kad i za­što na­te­rao lju­de da o ta­kvim pi­ta­nji­ma ras­pra­vlja­ju? Zar je mo­guć­no da u no­vi­nar­skim ve­sti­ma i član­ci­ma, na­uč­nim sa­op­šte­nji­ma i ta­ko da­lje, le­po­ta, lo­gi­ka i ja­sno­ća ka­zi­va­nja ne­ma­ju šta da tra­že? 

Pod­ra­zu­me­va­ju­ći za­ključ­ci ova­kvog umo­va­nja vr­lo su ne­pri­jat­ni. Ne ve­ru­jem da ih je dok­tor knji­žev­no­sti bio sve­stan. 

Nje­gov cilj je bio mno­go jed­no­stav­ni­ji: po­ku­šao je da za po­li­tič­ki žar­gon iz­bo­ri sta­tus teh­nič­kog je­zi­ka. Sa­mo se ta­ko mo­že oprav­da­ti i oza­ko­ni­ti nje­go­va ru­gob­nost i ne­do­stup­nost. Na sa­stan­ci­ma se ne go­vo­ri ja­snim je­zi­kom, ali za to ni­su kri­vi go­vor­ni­ci, već po­seb­nost gra­đe ko­ja se iz­la­že. U po­li­ti­ku čo­vek va­lja da se upu­ti, ona­ko kao što se upu­ću­je u je­zik in­for­ma­ti­ke. 

Na­u­ka je ne­kad tu­ma­či­la svet; za­tim je po­ku­ša­la da ga me­nja; da­nas ga smer­no pri­hva­ta i uz­di­že, ta­kvog ka­kav je.

Mi­lo­van Da­noj­lić

Pi­sac. Iz knji­ge „Mu­ka s re­či­ma”