Они који би требало да бране норму, ћуте

Ово је вре­ме ру­ше­ња, ква­ре­ња и не­зна­ла­штва. Са­мо, ни­шта ни­је по­че­ло ју­че, ни­ти ће се су­тра за­вр­ши­ти. Ква­ре­ње? Шта је див­ни, пре­та­ње­ни фран­цу­ски је­зик, не­го ис­ква­ре­ни об­лик гор­дог, цар­ског, ла­тин­ског је­зи­ка? Стр­пље­ња, при­себ­но­сти: је­зик се и ква­ре­њем раз­ви­ја... 

Ни­је је­зик крив што су се не­у­ки до­мо­гли од­го­вор­них по­ло­жа­ја, што су се ни­ски уз­ви­си­ли а ви­со­ки уни­зи­ли. Ре­чи су са­мо од­сли­ка­ле по­мет­њу ко­ја се у гла­ва­ма и у уста­но­ва­ма до­го­ди­ла. Ствар се мо­же гле­да­ти и са ве­се­ле стра­не. Јед­но вре­ме нам је пред­сед­ник Ака­де­ми­је на­у­ка био не­пи­смен чо­век. То ни­је те­ма за кук­ња­ву, већ за ко­ме­ди­ју. 

                                                                          ***

Ни­су ва­жни гре­ши­те­љи: њих је увек би­ло и мо­ра их би­ти. Ва­жно је ка­ко се на гре­шке гле­да, ка­ко их јав­ност при­ма. 

На­ша их при­ма рав­но­ду­шно. Они ко­ји би тре­ба­ло да бра­не нор­му, ћу­те. 

Ето за­што је пи­сац, ро­ђе­ни пре­кр­ши­тељ пра­ви­ла, да­нас при­ну­ђен да по­др­жа­ва нор­му. Кад не­ма ни­ког дру­гог, мо­ра он. Јер, ако се у обич­ном спо­ра­зу­ме­ва­њу не по­шту­ју пра­ви­ла, он­да ства­ра­лач­ко од­сту­па­ње од њих гу­би сва­ки сми­сао. 

Не­ма­мо ум­них кон­зер­ва­тив­них ду­хо­ва, ко­ји би бра­ни­ли осно­ве. Пре­ве­ли­ка је сло­бо­да не­зна­ла­штва, пре­јак за­мах нео­д­го­вор­но­сти. На­уч­не и про­свет­не уста­но­ве по­вла­че се пред не­зна­ли­ца­ма, или су па­ле под њи­хо­ву власт. 

                                                                         ***

Нај­ма­ње што се од пи­сца оче­ку­је, је­сте да алат­ку одр­жа­ва у ис­прав­ном ста­њу. Не­спо­со­бан да из­ме­ни устрој­ство све­та и при­ро­ду чо­ве­ка, оста­је му од­го­вор­ност пре­ма је­зи­ку, свом је­ди­ном има­њу и ору­ђу. 

У пи­са­њу је све до­пу­ште­но, осим аљ­ка­во­сти и не­све­сног обез­вре­ђи­ва­ња ре­чи. 

Књи­жев­ност ко­ја не ве­ру­је у све­тост је­зи­ка, у се­бе не ве­ру­је. 

                                                                         ***

Не­за­до­во­љан због не­ких мо­јих за­па­жа­ња о би­ро­крат­ском је­зи­ку, је­дан на­уч­ни ис­тра­жи­вач (са ти­ту­лом и др­жав­ном пла­том, да­бо­ме!) на­пи­сао је да је­зик Иве Ан­дри­ћа уза све по­хва­ле ко­је му се мо­гу при­пи­са­ти, ни­је при­ме­њив за но­ви­не, ра­дио и те­ле­ви­зи­ју, за са­стан­ке рад­нич­ких са­ве­та, за про­јек­те и ела­бо­ра­те, за из­ве­шта­је и про­па­ганд­не по­ру­ке, за по­ли­тич­ке го­во­ре и збо­ро­ве, за но­ви­нар­ске ве­сти и члан­ке, за на­уч­на са­оп­ште­ња и та­ко да­ље. 

До­бар је­зик, зна­чи, „ни­је при­ме­њив” ни у јед­ној обла­сти јав­ног и дру­штве­ног жи­во­та! Зна­чи ли то да у но­ви­нар­ству, прав­ној на­у­ци, по­ли­ти­ци и про­па­ган­ди не ва­же оба­ве­зе пре­ма бри­жљи­вом и тач­ном из­ра­жа­ва­њу? 

Ако тврд­ња не зна­чи то, не знам шта би дру­го мо­гла зна­чи­ти... 

                                                                         ***

Тврд­ња је из­ре­че­на у не­че­му што је хте­ло да бу­де на­уч­но са­оп­ште­ње; из­нео ју је док­тор књи­жев­них на­у­ка. 

Хва­ле вред­ни Ан­дри­ћев је­зик не мо­же се, пре­ма том уче­ња­ку, упо­тре­бља­ва­ти на са­стан­ци­ма рад­нич­ких са­ве­та. За­што? Ко­је су ње­го­ве од­ли­ке ко­је би сме­та­ле го­вор­ни­ку при јав­ном исту­па­њу? Је­дри­на? При­род­ност? Јед­но­став­ност? Не­пре­тен­ци­о­зност? На­род­на осно­ва? 

Аутор ве­ро­ват­но ми­сли да се гра­ђа, ко­ја се раз­ма­тра на са­стан­ци­ма рад­нич­ких са­ве­та, не да из­ра­зи­ти обич­ним људ­ским го­во­ром. Ако је то тач­но — а ни­је ис­кљу­че­но да је­сте — ко је, кад и за­што на­те­рао љу­де да о та­квим пи­та­њи­ма рас­пра­вља­ју? Зар је мо­гућ­но да у но­ви­нар­ским ве­сти­ма и члан­ци­ма, на­уч­ним са­оп­ште­њи­ма и та­ко да­ље, ле­по­та, ло­ги­ка и ја­сно­ћа ка­зи­ва­ња не­ма­ју шта да тра­же? 

Под­ра­зу­ме­ва­ју­ћи за­кључ­ци ова­квог умо­ва­ња вр­ло су не­при­јат­ни. Не ве­ру­јем да их је док­тор књи­жев­но­сти био све­стан. 

Ње­гов циљ је био мно­го јед­но­став­ни­ји: по­ку­шао је да за по­ли­тич­ки жар­гон из­бо­ри ста­тус тех­нич­ког је­зи­ка. Са­мо се та­ко мо­же оправ­да­ти и оза­ко­ни­ти ње­го­ва ру­гоб­ност и не­до­ступ­ност. На са­стан­ци­ма се не го­во­ри ја­сним је­зи­ком, али за то ни­су кри­ви го­вор­ни­ци, већ по­себ­ност гра­ђе ко­ја се из­ла­же. У по­ли­ти­ку чо­век ва­ља да се упу­ти, она­ко као што се упу­ћу­је у је­зик ин­фор­ма­ти­ке. 

На­у­ка је не­кад ту­ма­чи­ла свет; за­тим је по­ку­ша­ла да га ме­ња; да­нас га смер­но при­хва­та и уз­ди­же, та­квог ка­кав је.

Ми­ло­ван Да­ној­лић

Пи­сац. Из књи­ге „Му­ка с ре­чи­ма”