Kašnjenje nije samo ružna navika

Kašnjenje je društveni fenomen od kojeg „pati” veliki broj ljudi, zbog čega se remeti svakodnevni život, a često narušavaju bliski i poslovni odnosi. Iako među onima koji kasne ima i onih koji na ovaj način veličaju svoju moć, naučna istraživanja su pokazala da čak 17 posto ljudi kasni nesvesno jer boluje od sindroma hroničnog kašnjenja, koji je neizlečiv. Ipak, da li je kašnjenje psihološki poremećaj ili jednostavno ružna navika koju ljudi teško menjaju?

 Psihološke faze kroz koje prolaze osobe koje nesvesno kasne mogu biti veoma opasne po zdravlje, s obzirom na to da kašnjenje može stvoriti probleme u svakodnevnom životu, narušiti lične i poslovne odnose, a zatim uzrokovati konstantni stres i očaj kada se stvari ne mogu popraviti, tvrde psiholozi, jer kada vreme istekne stid, pravdanje i izvinjavanje obično ne vrede.

Pitanje organizovanja svog vremena

– Kašnjenje je jedna od najiritantnijih čovekovih navika, koju mnogi poistovećuju i sa nepoštovanjem. Dok jedni kasne kako bi dokazali svoju važnost i moć u smislu „dovoljno sam važna osoba da me neko čeka”, većina to čini nesvesno i iz mnogo jednostavnijih razloga. Ljudi koji kasne često se pravdaju time da im se uz put dogodio niz „nepredviđenih situacija” koje su ih omele da stignu na vreme. Izgovori poput, pukla je guma na autobusu, auto nije hteo da upali ili bila je gužva u saobraćaju, svima su nam manje-više poznati, ali i onda kada nam osobe koje stalno kasne navedu opravdan razlog kašnjenja, taj razlog uzimamo sa rezervom. Važno je znati da se ova neprijatna navika može promeniti ako zaista postoji volja za time, samo je potrebno da osoba koja kasni počne da razmišlja o organizovanju svog vremena, savetuje za „Magazin” Dragana Stanković, psiholog i urednik veb-portala „Psihologija onlajn”.

Naučna istraživanja su pokazala da postoje dve osnovne kategorije osoba koje kasne, zavisnici od adrenalina, koji uživaju u žurbi i na taj način narušavaju svakodnevnu monotoniju, i oni koji imaju lošu procenu vremena za koje bi hteli da ispune što više poslova i obaveza.

– „Još samo pet minuta” je rečenica koju stalno upotrebljavaju oni koji kasne, što se naročito odnosi na jutarnje buđenje, kada alarm stalno pomeramo za pet minuta i na kraju obično zakasnimo. Loša procena vremena i loša organizacija najčešći su uzroci kašnjenja, jer ljudi koji kasne obično rade sve u poslednjem momentu, a raspored aktivnosti koje treba da završe im je prenatrpan, pa na kraju ništa ne završe na vreme. Jedan od razloga je takođe i rasejanost. Čini se da, pri polasku od kuće kad žurite, nema ničeg goreg od nervoznog traženja ključeva, novčanika, mobilnog telefona, za šta se kasnije neretko morate vratiti i eto opet razloga za kašnjenje – navodi primer sagovornica.

Za mnoge problem sa kašnjenjem počinje već u detinjstvu ugledanjem na druge, najčešće roditelje. Dete koje se identifikuje, na primer, sa majkom ili ocem koji stalno kasne, shvata kašnjenje kao normalan način ponašanja, zbog čega u odraslom dobu stiče problem koji može da mu remeti svakodnevni život. Psihološki razlog za kašnjenje može da se tumači i kao vid otpora i posledica buntovne faze iz detinjstva, zbog koje pojedinac ne želi da uradi ono što se od njega očekuje.

Stres je već uračunat

Na fiziološkom nivou kašnjenje ima veze sa razlikama u funkcionisanju ljudskog mozga, tvrdi psiholog, a dokazano je i da ljudi koji uvek kasne drugačije shvataju prolaznost vremena. Naučna istraživanja su pokazala da čak 17 posto ljudi hronično kasni, za šta je kriv sindrom hroničnog kašnjenja, mentalni poremećaj ADHD, koji pogađa isto područje mozga kao i poremećaj deficita pažnje, zbog čega osoba ne može na pravi način da proceni koliko joj je vremena potrebno za obavljanje neke radnje.

– Osobe koje boluju od ovog sindroma nemaju jasno postavljene prioritete šta prvo treba da obave, već im se sve čini jednako važnim. Takođe, često imaju problema sa samokontrolom, alkoholom, kockanjem, prejedanjem i često su u potrazi za novim uzbuđenjima. Iako će neki stručnjaci rado posavetovati osobe koje pate od hroničnog kašnjenja da se dogovaraju sa poslodavcem da dobijaju zadatke koji nemaju rokove, vlada mišljenje da je kod 90 posto „obolelih” ipak reč o sindromu neodgovornosti i nepoštovanja tuđeg vremena – tvrdi psiholog Dragana Stanković.

Iako se situacija kada neko kasni obično završava negodovanjem, požurivanjem i na kraju ljutnjom osobe koja čeka, postavlja se pitanje koja strana je u tom slučaju više pod stresom i koliko oni koji čekaju ili trpe posledice nečijeg kašnjenja treba da imaju razumevanja i tolerancije.

– Danas kašnjenje nije u modi. Kašnjenje na posao ili poslovni sastanak je neozbiljno i ostavlja utisak neodgovorne osobe na koju se ne može računati. Moguće je da nekoliko kašnjenja utiče na napredovanje nekog drugog umesto vas. Bilo da se radi o kašnjenju na dogovor sa prijateljima, bilo na porodični ručak, roditeljski ili poslovni sastanak, jednaka šteta se čini. Sve dok se toleriše, kašnjenja će biti jer osoba koja čeka time odobrava takvu vrstu ponašanja i potkrepljuje je, zato one koji kasne ne treba čekati radi njihovog, ali i radi vašeg dobra – upozorava Stankovićeva.

Ipak, ona dodaje da ljudi koji kasne ne vole tu svoju karakternu crtu i uglavnom pokušavaju da je isprave, što nije nimalo lako, jer je i kašnjenje neka vrsta zavisnosti koja se „leči”. Osobe koje kasne ne treba požurivati, one su već pod stresom samim tim što kasne i dodatni pritisak bio bi samo kontraefekat.

– Izbegavajte aktivnosti koje uzalud troše vaše vreme, ali izbegavajte i odlaganje, jer tada bez razloga dovodite svoj organizam u stanje stresa. Naučite da kažete „ne”, kako ljudima, tako i nekim aktivnostima koje mogu da sačekaju. Koristite savremenu tehnologiju, na primer pametne telefone koji vam mogu završiti mnogo toga za kratko vreme, ali koristite i podsetnik što više i aktivirajte ga što ranije, da biste stigli na vreme. Ukoliko pravljenje ličnog plana organizacije vremena ne pomogne, onda je vreme za neku vrstu pomoći putem psihoterapije, koja će vam pomoći da promenite, kako svoje misli o trošenju vremena, tako i neke obrasce ponašanja. Svakako, kašnjenje treba izbaciti iz svog modusa ponašanja, te indirektno smanjiti na taj način i stres koji proizlazi iz kašnjenja – savetuje psiholog Dragana Stanković.

----------------------------------------------------

I kultura je kriva

Vreme i tačnost u različitim kulturama i kontekstima imaju drugačije značenje, pa krivicu za one koji kasne delimično snose i kulturni obrasci i društvo u kojem žive. Dok je na Bliskom istoku uobičajeno kašnjenje od dva sata, u Nemačkoj je kašnjenje potpuno neprikladno, a u Japanu se tačnost podrazumeva kao društvena obaveza jer je kašnjenje nedopustivo, bilo da je reč o poslovnom sastanku, bilo druženju sa prijateljima. U Latinskoj Americi tačnost nema gotovo nikakvu važnost, pa tako, na primer, u Brazilu gost nikada ne treba da dođe na vreme, osim ako mu to domaćin ne naglasi. Kašnjenje na posao u SAD tumači se kao uvreda i nepoštovanje prema radnom mestu, dok u Austriji sve zavisi od dana u sedmici, kašnjenje ponedeljkom se teže toleriše nego ostalim danima jer se smatra da su zaposleni odmorniji posle vikenda. U Srbiji se 15 minuta kašnjenja smatra takozvanim akademskim, koje se najčešće toleriše.

----------------------------------------------------

Putin je „car u kašnjenju”

Kašnjenje Vladimira Putina postalo je tradicionalno, a svetski mediji spekulišu da nije reč samo o ružnoj navici, već o psihološkom efektu kojim ruski predsednik želi da utiče na svoje političke partnere. Osim kraljice Elizabete i mnogobrojnih političkih zvaničnika koji su ga čekali satima, Putina je čekao i papa Franjo. Naime, Putin je na prvi susret sa papom zakasnio 50 minuta, dok je nedavno na sastanak u Vatikanu stigao sa sat i po vremena zakašnjenja. Čekanja je „udostojio” 40 minuta i nemačku kancelarku Angelu Merkel, dok je američkog državnog sekretara Džona Kerija, kako su preneli mediji, u potpunosti izludeo, posle tri sata čekanja. Bivši ukrajinski predsednik Viktor Janukovič jednom prilikom je čekao Putina čak četiri sata, a ostali lideri ga gotovo uvek čekaju najmanje sat.

Međutim, Putin je kasnio i pre nego što je postao političar. Jednom prilikom je izjavio da je redovno kasnio u školu i često zbog žurbe odlazio i bez kaputa, a bivšu suprugu Ljudmilu je, na početku veze, dovodio do suza zbog kašnjenja. Ipak, s obzirom na to da nikada ni minut ne kasni na konferencije za štampu i televizijske emisije, jedan politički analitičar je protumačio Putinovo kašnjenje kao „očiglednu želju da u svetu politike zauzme mesto cara”.