Korporativni imperijalizam

Nedavno otkrivena prevara „Folksvagena”, čiji motori pri ekološkom testiranju lažiraju količinu štetnih gasova, još jedan je pokazatelj da korporacije, kad je u pitanju povećanje profita, ne prezaju od toga da svesno naškode prirodnoj sredini, važećim zakonima, sopstvenim kupcima i ljudskim životima uopšte. Ne treba zaboraviti da je ovo samo jedna u nizu sličnih korporativnih mahinacija nakon onih „Dženeral motorsa” i „Tojote”, koji su bezbednost svojih kupaca još direktnije ugrožavali. Dalja istraga trebalo bi da otkrije pod izgovorom kakve „poslovne tajne” je rukovodstvo „Folksvagena” zaposlene primoralo da takav „izum” sve do sada kriju od javnosti i nadležnih institucija.

Korporativna politika smanjivanja troškova po svaku cenu u osnovi je beskrupulozne eksploatacije zasnovane na potrazi za što jeftinijom i siromašnijom radnom snagom i odavno ne predstavlja nikakvu novost. Kroz koncept „korporativne odgovornosti” rafiniran je mehanizam koji su još davno izumeli bogataši kriminalne prošlosti kako bi filantropskim donacijama sebe transformisali u uzorne građane.

Finansijska kriza iz 2009. iznedrila je brojne kritike moći krupnog kapitala. Ono što je, međutim, ostalo zanemareno jesu nacionalni i međunarodni pravni sistemi koji su bili u korenu te krize, a posebno prilagođavanje pravnog sistema interesima transnacionalnih korporacija. Koncept „pravne sigurnosti” sve više se poistovećuje sa stvaranjem najboljih uslova za poslovanje transnacionalnih korporacija, a sve manje sa individualnim pravima građana. Dok su korporativne privilegije zaštićene globalnim zakonodavstvom zasnovanim na trgovinskim i investicionim regulativama, korporativne obaveze definisane su krajnje neobavezujućim međunarodnim zakonima o ljudskim pravima i nacionalnim zakonodavstvom već oslabljenim neoliberalizmom. Otuda su prava korporacija daleko iznad ljudskih prava, dok se državi sve više nameće uloga jemca neograničenog korporativnog profita.

Sudeći prema izjavama vlasti zemalja istočne Evrope, izgleda da je jedino rešenje za ekonomske teškoće priliv stranih investicija i dolazak stranih korporacija. Nema nikakve vizije o nekoj vrsti alternativne ekonomije. O nekoj kritici korporativnog potčinjavanja skoro cele planete nema ni reči, dok se radnička prava tretiraju kao smetnja povoljnoj privrednoj klimi.

U Srbiji, u nekih dvanaest opština, razvijen je koncept industrijskih „slobodnih zona” (važeći naziv Ministarstva finansija). U njima korporacije i preduzeća dobijaju specijalne poreske i druge olakšice za započinjanje poslovanja. U nekim slučajevima, same strane korporacije su među osnivačima i imaju većinu u preduzećima za upravljanje „slobodnim zonama”. Drugim rečima, najpre su započele svoje poslovanje, a zatim sebi, uz odobrenje Vlade Srbije, dodelile privilegiju poslovanja u režimu „slobodne zone”. Iako je vlada zabranila javnosti uvid u ugovor sa „Fijatom”, na osnovu drugih dokumenata možemo zaključiti da je njegova investicija bila uslovljena i poslovanjem u režimu bescarinske slobodne zone. Ukoliko u tim zonama postoji još neka prepreka za maksimiziranje profita, direktori tih kompanija ukazuju kako takvih ograničenja nema u susednim državama. Stoga, imamo regionalno nadmetanje u tome ko će obezbediti više privilegija korporativnom poslovanju i samim tim sve veće snižavanje socijalnog standarda. Naime, imamo ono što Amerikanci zovu „trka ka dnu”. U izrabljivačkim radionicama, izveštaji o radnim uslovima koji dopru do javnosti sve više svedoče o povratku ropstva koje je „dobro za nas”. Ipak, možda priča o nužnosti snižavanja svih mogućih civilizacijskih standarda kako bi se dokopali stranih investicija najviše govori o našoj sopstvenoj lenjosti da privredu pokrenemo sopstvenim snagama.

Predsednik Pokreta za slobodu