O izbeglicama razgovarati i sa Rusijom

Šta smo dužni ljudima koji beže od rata i nasilja? Šta i koliko možemo da podnesemo? Kada će doći trenutak u kojem moramo priznati da se više ne može izdržati? Svako od ova tri pitanja je opravdano. Međutim, ako se javna debata vodi isključivo između onog medijski zaoštrenog „uspećemo“ i „nema više mesta“, onda pitanje izbeglica preti da pocepa naše društvo. Potrebna nam je iskrena rasprava o realnim mogućnostima rešavanja problema.

Ta iskrenost podrazumeva i iznošenje nekih konstatacija:

Tačno je da velika većina ljudi koji nam svakodnevno stižu, zaista beži iz ratom i građanskim ratom zahvaćenih područja, ili neposredno iz susednih regiona.

Tačno je da se kod nas našao veliki broj izbeglica sa zapadnog Balkana čiji su izgledi da im bude odobren azil – ravni nuli. Oni se moraju u vrlo kratkom roku vratiti u svoje zemlje.

Tačno je da bez obzira na velikodušnu spremnost Nemaca da pomognu i bez obzira na neiscrpno zalaganje lokalnih zajednica moramo učiniti sve kako bi se ponovo smanjio broj doseljenika u Nemačku. Mi ne možemo svake godine trajno da primimo i integrišemo više od milion izbeglica.

U tu iskrenost spada i to da sami sebi priznamo da sredstva nemačke unutrašnje politike nisu dovoljna da utičemo na migracionu dinamiku, a još manje možemo to postići bez podrške Evrope. Ni tada nećemo preko noći da zaustavimo taj trend.

Nemačka je prešla sa reči na dela, rasteretivši svoje pokrajine i lokalne zajednice. Usvajanjem paketa mera za rešavanje pitanja azila stvorili smo uslove na nacionalnom nivou da pomognemo onima kojima je zaista potrebno utočište, a da pri tome ne odbacimo naša dostignuća vladavine prava i ustavom zagarantovanim osnovnim pravima.

Međutim, jasno je da moramo uporno i odlučno da radimo na međunarodnim, a naročito na evropskim rešenjima kako bi se smanjio pritisak na Nemačku. Zato moramo raditi na tome da ljudi steknu više poverenja i spoznaju da nacionalni egoizam nije izlaz, a da zajedničko delovanje svima ide u korist.

Odluka Evropske unije o raspodeli 120.000 izbeglica solidna je osnova, ali ne i dovoljna. Potrebno nam je trajno rešenje u vezi sa raspodelom izbeglica na evropskom nivou.

Evropske institucije koje imamo dobre su, ali nisu adekvatne za aktuelni talas izbeglica. Fronteksu je potreban veći broj kadrova za obezbeđivanje spoljnih granica Evropske unije i treba da bude proširen u Evropsku agenciju za zaštitu granica. Pored toga, preko je potrebna zajednička zaštita granica sa Turskom u istočnom Mediteranu.

Evropska kancelarija za podršku azilu (EASO) već predstavlja klicu jedne zajedničke evropske službe za pitanja azila. I tu treba odvažno zakoračiti u pravcu integracije.

Mi treba da pomognemo Grčkoj i Italiji u izgradnji „evropskih prihvatnih centara“. U njima treba konsekventno registrovati svaku pristiglu izbeglicu, a potom uspostaviti pravednu raspodelu unutar Evropske unije.

Međutim, evropska rešenja mogu dati rezultate jedino ako sklopimo sporazume sa ključnim zemljama u evropskom susedstvu, pre svega s Turskom. Evropska komisija je s tim u vezi predložila akcioni plan, čiju ćemo realizaciju propratiti kroz migracioni dijalog na bilateralnom nivou.

Moramo da zaštitimo one države koje trenutno primaju većinu izbeglica. To su, pored Turske, pre svega Jordan i Liban. Uspeli smo u Njujorku da povećamo našu pomoć međunarodnim humanitarnim organizacijama za 1,8 milijardi dolara.

Najznačajniji i najodrživiji zadatak naše spoljne politike ostaje da se borimo protiv izbegličke krize tamo gde ona i nastaje. Zbog toga se svim snagama zalažemo za politička rešenja velikih kriza i konfliktnih žarišta na Srednjem istoku i u severnoj Africi. Tu spadaju i razgovori sa Rusijom koja je konstruktivno delovala prilikom pregovaranja o sporazumu o nuklearnom programu sa Iranom. Moramo sprečiti konačnu imploziju ili eksploziju državne strukture u Siriji, kako na put ne bi krenulo još više ljudi.

Ali, pre svega treba imati svest o tome da ćemo zadobiti razumevanje i poverenje samo ukoliko govorimo o realnim mogućnostima rešavanja problema. Zato nam je potrebno i jedno i drugo: i optimizam i realizam. Samo uz pozitivan stav možemo da pokrenemo političku i društvenu stvaralačku moć, kako bismo iskoristili veliku šansu koju sa sobom nosi integracija ovih ljudi. A samo uz realizam možemo sprovesti u delo naše humanitarne ciljeve.

Naša politika će dugoročno imati podršku samo ako ne preforsiramo dobru volju naših sugrađana da pomognu izbeglicama. Naši koncepti će samo onda biti prihvaćeni ako ne zapostavimo ljude u našoj zemlji i ako se ozbiljno bavimo njihovim realnim potrebama i problemima.

Sada smo na prekretnici. Na nama je da biramo između kontinenta na kojem nas opet razdvajaju rampe, ograde i nacionalni egoizmi, i kontinenta koji uspeva da nađe zajedničke odgovore, zajedničkom evropskom politikom o pitanju azila i zajedničkom borbom protiv uzroka bekstva; dakle, kontinenta koji zauzima iskren stav i koji prihvata ovaj veliki izazov bistrog pogleda, bez iluzija.

*Vicekancelar i ministar ekonomije Nemačke

**Ministar spoljnih poslova Nemačke