U diplomatiji, a nepripremljeni

Izjave premijera Albanije Rame u Beogradu da Srbija treba da prizna nezavisnost Kosova i britanskog ministra Hamonda da će Kosovo prijemom u Unesko bolje štititi srpske manastire, javno pred TV kamerama i u prisustvu srpskog premijera, otvaraju više pitanja na koja bi naša vlada javnosti trebalo da ponudi odgovore.

Naime, radi se o tome kako srpska diplomatija i vlada planiraju, pripremaju i realizuju državne posete na visokom nivou. Posebna je priča kako se vode važni razgovori, ko u njima učestvuje, šta znače razgovori u „četiri oka”, kakva dokumenta proističu iz tih razgovora, ko i kako prati njihovu realizaciju.

Predstavljati državu u svetu je čast, ali i velika odgovornost onih kojima je to narod poverio. Bilo kakve improvizacije, nepripremljenost uz izgovor „lako ćemo“, višestruko su štetni. Organizovana i uređena država donosi godišnje planove državnih poseta. Za svaku od njih priprema se obilje pisanih materijala, što je prvorazredni posao Ministarstva spoljnih poslova, nekada i uz pomoć naučnih instituta. Obavezno se priprema informacija o zemlji sagovornici, zatim platforma za razgovore, gde se detaljno obrađuju otvorena pitanja u odnosima, šta mi a šta druga strana želi postići posetom, koja su alternativna rešenja ako varijanta „a” ne prođe, šta se nikako ne može prihvatiti i sl. Radi se i podsetnik šefu delegacije za razgovore uz razradu konkretnih pitanja. Posle završenih razgovora, predstavnici dveju delegacija usaglašavaju pisani dokumenat – kominike – koji se dostavlja medijima. Čak se pripremaju nacrti zdravica na zvaničnim ručkovima-večerama. Mora se znati i poštovati hijerarhija i odgovarajući nivo prilikom upućivanja poziva za posetu, a ne kao što je bio slučaj s posetom članova Predsedništva BiH.

Savremeni dinamičan razvoj međunarodnih odnosa zahteva intenzivniju komunikaciju među državama, što neretko dovodi do isforsiranih i ad hok kontakata, a od nadležnih državnih institucija, posebno diplomatije, zahteva spretnost, profesionalnost i pravovremenost u njihovoj pripremi i realizaciji. Ni takve posete ne trpe improvizacije jer nepripremljena strana, po pravilu, dospeva u minus poziciju. Ako se ne poštuju pravila i procedure naravno da će doći do „iznenađenja” i vajkanja da nas „niko nije konsultovao”, kao što je to bio slučaj s rezolucijom o Srebrenici, prijemom Kosova u Unesko i „jezivim“ sadržajem poglavlja 35. Solidne pripreme i veština pregovaranja, kao posebna disciplina diplomatije, vode u uspeh a improvizacije i servilnost prema moćnom sagovorniku u sigurnu štetu. Ozbiljna diplomatija ne poznaje „obećanja“, kojima se naši državnici hvale, već zajedničke dogovore i uzajamno razumevanje.

Prateći šta obični građanin može da sazna kroz medije, ali i prema nekim indicijama iz diplomatskih izvora, stiče se utisak da se malo šta od navedenog praktikuje u kontaktima naših državnika sa spoljnim svetom. To potvrđuju i diplomatski skandali koje su izazvali premijer Albanije Rama i britanski ministar Hamond. Iako se iz komentara nekih državnih funkcionera njihovi „ispadi“ mogu označiti kao provokacije ili čak drskost, uveren sam da je to moglo biti predupređeno ovde pomenutom sistematičnošću priprema i temeljnim razgovorima. Unapred se moralo znati da gost može nastupiti s takvim ponižavajućim izjavama, a postoji više skladnih načina da se to spreči. Razlike mogu da postoje, ali koji to domaćin sme dozvoliti da mu gost „čita lekciju“ u sopstvenoj kući.

Posebno pitanje predstavljaju tzv. razgovori u četiri oka, za koje naš premijer kaže da o njima ne može da govori. Rekao bih da može i treba. Takav razgovor se vodi da bi se lakše došlo do usaglašavanja zajednički prihvatljivog stava o nekom otvorenom problemu i kasnije potvrđuje u plenumu. Ukoliko se dogovor ne postigne, obe strane iznose svoj stav javno, što je opet stvar zajedničkog dogovora, a ne da se ostavi sloboda gostu, ili još gore nepredvidivost, da udara šamar domaćinu u zemlji koja ga je ugostila.

Ambasador u penziji