У дипломатији, а неприпремљени

Изјаве премијера Албаније Раме у Београду да Србија треба да призна независност Косова и британског министра Хамонда да ће Косово пријемом у Унеско боље штитити српске манастире, јавно пред ТВ камерама и у присуству српског премијера, отварају више питања на која би наша влада јавности требало да понуди одговоре.

Наиме, ради се о томе како српска дипломатија и влада планирају, припремају и реализују државне посете на високом нивоу. Посебна је прича како се воде важни разговори, ко у њима учествује, шта значе разговори у „четири ока”, каква документа проистичу из тих разговора, ко и како прати њихову реализацију.

Представљати државу у свету је част, али и велика одговорност оних којима је то народ поверио. Било какве импровизације, неприпремљеност уз изговор „лако ћемо“, вишеструко су штетни. Организована и уређена држава доноси годишње планове државних посета. За сваку од њих припрема се обиље писаних материјала, што је прворазредни посао Министарства спољних послова, некада и уз помоћ научних института. Обавезно се припрема информација о земљи саговорници, затим платформа за разговоре, где се детаљно обрађују отворена питања у односима, шта ми а шта друга страна жели постићи посетом, која су алтернативна решења ако варијанта „а” не прође, шта се никако не може прихватити и сл. Ради се и подсетник шефу делегације за разговоре уз разраду конкретних питања. После завршених разговора, представници двеју делегација усаглашавају писани докуменат – коминике – који се доставља медијима. Чак се припремају нацрти здравица на званичним ручковима-вечерама. Мора се знати и поштовати хијерархија и одговарајући ниво приликом упућивања позива за посету, а не као што је био случај с посетом чланова Председништва БиХ.

Савремени динамичан развој међународних односа захтева интензивнију комуникацију међу државама, што неретко доводи до исфорсираних и ад хок контаката, а од надлежних државних институција, посебно дипломатије, захтева спретност, професионалност и правовременост у њиховој припреми и реализацији. Ни такве посете не трпе импровизације јер неприпремљена страна, по правилу, доспева у минус позицију. Ако се не поштују правила и процедуре наравно да ће доћи до „изненађења” и вајкања да нас „нико није консултовао”, као што је то био случај с резолуцијом о Сребреници, пријемом Косова у Унеско и „језивим“ садржајем поглавља 35. Солидне припреме и вештина преговарања, као посебна дисциплина дипломатије, воде у успех а импровизације и сервилност према моћном саговорнику у сигурну штету. Озбиљна дипломатија не познаје „обећања“, којима се наши државници хвале, већ заједничке договоре и узајамно разумевање.

Пратећи шта обични грађанин може да сазна кроз медије, али и према неким индицијама из дипломатских извора, стиче се утисак да се мало шта од наведеног практикује у контактима наших државника са спољним светом. То потврђују и дипломатски скандали које су изазвали премијер Албаније Рама и британски министар Хамонд. Иако се из коментара неких државних функционера њихови „испади“ могу означити као провокације или чак дрскост, уверен сам да је то могло бити предупређено овде поменутом систематичношћу припрема и темељним разговорима. Унапред се морало знати да гост може наступити с таквим понижавајућим изјавама, а постоји више складних начина да се то спречи. Разлике могу да постоје, али који то домаћин сме дозволити да му гост „чита лекцију“ у сопственој кући.

Посебно питање представљају тзв. разговори у четири ока, за које наш премијер каже да о њима не може да говори. Рекао бих да може и треба. Такав разговор се води да би се лакше дошло до усаглашавања заједнички прихватљивог става о неком отвореном проблему и касније потврђује у пленуму. Уколико се договор не постигне, обе стране износе свој став јавно, што је опет ствар заједничког договора, а не да се остави слобода госту, или још горе непредвидивост, да удара шамар домаћину у земљи која га је угостила.

Амбасадор у пензији