Veče s premijerom

Podrazumeva se da sam, na poziv Željka Mitrovića, odgovorio sudbonosno „da”. Ko bi, inače, propustio emisiju veče s premijerom, koju je autor emisije, kolega Dragan J. Vučićević, poznatiji kao Vučko, nazvao „Teška reč”? Naime, u pauzama gostovanja Aleksandra Vučića, u udarnoj političkoj emisiji TV Pink gostuju i ostali pripadnici takozvanog javnog života, ali njih je sve manje kod Vučka, a sve više na „Farmi. Ili su pobegli u „Parove”, preko „Maldiva”?

Gotovo je izvesno da će nacija večeras gledati emisiju u kojoj će premijer Aleksandar Vučić objaviti mnogo toga: Hoće li biti izbora ili neće? Ostajemo li na proevropskom putu, vozeći se na ruski gas, ili krećemo ka Rusiji, ali u polovnom „golfu”? Možda je moguća i sledeća geopolitička opcija. Da parafraziram predsednika Tomislava Nikolića, mogli bismo da iznenadimo Kineze i nekog njihovog Tarabića, pa da Kinezi uzviknu: „Došli neki beli ljudi, da se najedu pirinča i napiju vode s Jangcekjanga”.

Kako je najavljeno da će se u večerašnjoj emisiji čitati i dvadesetak Šešeljevih pitanja za Vučića, bilo je zaista teško odoleti izazovu i ne prisustvovati novom žanru vrhunskog virtuelnog političkog rijalitija. Pitanje je, samo, hoće li u studiju Šešelj progovarati kroz Vučka ili će se odnekud stvoriti vojvodin hologram i navaliti na Vučića? Teško, jer, s obzirom na već najavljena pitanja lidera radikala, ona nemaju onu Šešeljevu žestinu koja se kreće izvan svake lične i političke korektnosti. Vojvodina pitanja za Vučića su mnogo veći dokaz da su se, kako tvrdi mahom zaludna beogradska čaršija, politički otac i sin pomirili. Naime, otac se gotovo u svemu slaže sa sinom koji je pre sedam godina pobegao od kuće. Odnosno, od radikala.

Za emisiju sam se zagrevao gledajući direktan prenos proslave sedmogodišnjice Srpske napredne stranke na Pinku. Činilo se da se Vuk Drašković, u prvom redu, osećao klaustrofobično, sedeći do Palme i Velje Ilića. Slavni reditelj Emir Kusturica je bio veliko i neočekivano pojačanje naprednjaka. Moram da pitam Vučića – da ga Kusta ipak nije stavio u neugodan hladnoratovski kontekst kada je istakao koban britanski uticaj na Srbe. Ili, što bi rekla nekadašnja čuvena voditeljka umetničkog klizanja u staroj Jugi Milka Babović, da umetnik Kusta nije previše insistirao na „umetničkom dojmu”, u ovako zaguljenim spoljnopolitičkim okolnostima, kada treba otvoriti poglavlje 35? A u njemu, video je Vučić to i sam, a potom i konstatovao – ima groznih stvari.

Slava, a naročito lažna, neuništiva je. Dakle, dovoljno je što se pročulo da ću sedeti zajedno s premijerom oko dva sata u programu uživo, pa sam osetio izvesne beneficije kod radnih ljudi i građana u svom kraju. Propuštaju me, naime, u redu za burek. Čim znam Vučića, ne samo da postojim. Mora da i vredim. Nekoliko njih traži da ih zaposlim. Zapravo, već dvoje njih. Otuda i ovaj tekst. Osećam, prosto, kako se delić premijerove moći „telepromptuje” ka meni, kako bi rekao ministar vojni Gašić.

U haj-tek dobu se, zapravo pamte slika i scenski efekti. Kako će moj lik biti u kadru, kao neuništivi dokaz prisustva spektaklu, mogu mirne duše čak i drhtati pred Vučićem kao kombajn na leru, što je, ako se ne varam, stara Tijanićeva fora koja opisuje stanje svesti novinara koji umesto pitanja muca svojim rečima.

To je ono što Vučića izdvaja od ostalih političara, osim još Ivice Dačića. Oni nastupaju kao pop ili folk zvezde, zavisno od afiniteta, naravno. I, za razliku od Koštunice i Slobe, politički marketing ne smatraju bojnim otrovom.

Dakle, kao što je nekada Bogdan Tirnanić Tirke obećao da će pisati predgovor knjige o viskiju, a potom to zaboravio – verovatno je merio dužinu šanka u nekoj kafani s granicama otadžbine koja se raspadala, pa je Nebojša Pajkić taj propali istorijski spisateljski poduhvat, odnosno belinu, potpisanu sa B. T. nazvao najboljim Tirketovim tekstom koji nije napisan – tako i samo prisustvo u najgledanijoj političkoj emisiji koja se emituje na najgledanijoj komercijalnoj televiziji, pa makar i ne izgovorio ni reč, predstavlja dokaz slave novog doba.

Zašto bih, naime, pričao, kad sam i ovako „slavan”… A, i zašto bih se zamerao čoveku! To je, međutim, lakši izbor. Daleko je zabavnije i dramaturški izazovnije upitati predsednika vlade zašto se sada u Srbiji ne živi od svog rada, kako je pre dve godine obećao. Ili je „bolji život”, kao istoimena maratonska televizijska serija, nacionalni usud ili metafora naših sudbina koja se reprizira u pravilnim terminima. Naročito tokom izbornih kampanja.

Razume se da bih voleo da Vučić raspiše izbore. Nekoliko nas iz „Politike” spori se već mesecima kada će građani vanredno na birališta. Među nama, reč je o opkladi. Grupa kojoj pripadam kladila se da će se opšti izbori održati u decembru. Nekoliko kolebljivaca je za to da će građani birati u aprilu, dok apsolutna manjina, kojoj pripada naša glavna urednica, smatra da vanrednih parlamentarnih izbora neće ni biti.

Vučić me je već juče pomalo razočarao jer nije najavio raspisivanje izbora na naprednjačkom rođendanu, dok su Ivica, Ljilja, a verujem i Bojan Pajtić – odahnuli. Ravničar Bojan ima vremena da konsoliduje snage na sremskom frontu, dok će Ivica još vladati diplomatijom i Oebsom. A Ljilja neće platiti ručak.

Možda me, ipak, premijer obraduje večeras. Biće presedan ako to objavi u političkom šou-programu, ali je to neizbežno. Porašće gledanost, a time i broj glasova. Naročito ako probijemo termin raspredajući o evrointegracijama i time ukrademo vreme, i ponešto i slave, od junaka imanja kod Lisovića.