Braćo Crnogorci i Makedonci

 Evroatlantska alijansa, poduprta lokalnim satelitima na terenu, krenula je ovih dana u još jednu ofanzivu na Balkanu. Pomažu Srbiji da se oslobodi teškog balasta prošlosti. Zastarelih srednjovekovnih manastira na Kosovu i Metohiji. Ubeđuju nas da je za nas bolje da se ne brinemo više o Visokim Dečanima i Pećkoj patrijaršiji. To će bolje od nas činiti Albanci. Oni znaju sa crkvama.

Svikli su Srbi na nepravde, bar kad su u pitanju prijatelji sa Zapada. Pamte njihove bombe ali i slušaju ubeđivanja da je to bilo zarad opšteg dobra. Neće ih primiti u društvo budu li se i dalje jogunili. Srbi su zarad zajedničke budućnosti spremni sve da zaborave. Ili možda, ne baš sve?

Nešto drugo juče je zateklo Srbe. Združeni makedonsko-crnogorski udar na srpsko srednjovekovno nasleđe. Izgleda da je ova iznenadna akcija suseda sa juga na istorijsku baštinu baš zabolela Srbe.

Zli jezici vele da bi Milo i Ostrog (slava mu i milost) založio samo da ga prime u NATO. Prošli put nije prošao prijemni. Zamerili su mu da ima u aparatu previše rusofila. Sad se nada prijemu do Božića.

Kralj Nikola, koga Milo i danas oslovljava sa gospodare, ovako je zborio o srpskim svetinjama na Kosovu: Onamo, onamo za brda ona Milošev kažu prebiva grob. Onamo pokoj dobiću duši, kad Srbin više ne bude rob! Onamo, namo da viđu Prizren! Ta to je moje - doma ću doć'! Starina mila tamo me zove, tu moram jednom oružan poć'.

Današnji knjažev naslednik, koji je na crnogorskom prestolu duže i od samog Njegoša, čak i da (ne daj Bože) oružan krene na samu Srbiju, opet bi bio sumnjiv onima u čije je društvo naumio poći. Ali to je njegov problem.

I Makedonci bi u NATO preko Uneska ali postoje još bar dva razloga za glasanje protiv Srbije. Imaju koalicionu vladu. U pola administracije im sede Albanci a u drugoj polovini su oni koji vode direktno poreklo od Aleksandra Makedonskog i Filipa Drugog. Prilep, Lesnovo, Staro Nagoričino ili carska srpska prestonica Skoplje dođu im nešto kao ružna prošlost ili neželjena trudnoća za identitet nove nacije.

Ali današnji srpski vožd, osim što poziva Srbe da dignu glavu i da ne tuguju, za početak bi mogao bi da prestane da govori kako sa crnogorskim i makedonskim vladama ima najbolje moguće odnose, nikad bolje. Ne mora i ne treba da uvodi sankcije na paradajz ili bojkot letovanja ali može da pokaže da Srbiji nije svejedno. Bar toliko. Ne mora ni da ugodno ćaska o lepom vremenu u zvaničnim i nezvaničnim susretima sa Milom Đukanovićem. Zbog dostojanstva naroda koji ga je birao.

Građani Srbije ne treba da se ljute na svoje sunarodnike, Srbe koji žive u Crnoj Gori. I njima su Gračanica i Dečani svetinje koje im otimaju. Ali to njima radi njihova vlada koja u žarkoj želji da u budućnosti razmeđi što dalje Crnu Goru i Srbiju ujedno prekopava i zatrpava zajedničku prošlost.