Tekovine

Rasprava hoće li građani Crne Gore, ako to žele, moći da imaju i srpsko državljanstvo pokrenula je i priču o "evropskim tekovinama". Crnogorski zvaničnici odbacili su ideju o dvojnom državljanstvu, pošto "to nije evropska praksa", dok je potpredsednik srpske vlade Božidar Đelić tokom posete Crnoj Gori podržao pravo tamošnjih Srba da dobiju i srpsko državljanstvo. Usledila je izjava predsednika srpskog parlamenta Olivera Dulića, koji je primetio da "nigde u svetu ne postoji praksa da se na osnovu nacionalnog izjašnjavanja dobija državljanstvo neke zemlje".

Primeri iz Evrope i sveta dokazuju, međutim, da je dvojno državljanstvo česta praksa, pa je nastojanje crnogorskih vlasti da ozakone zabranu svojim građanima da traže i dobiju srpsko državljanstvo – diskriminatorsko i i u neskladu sa evropskim standardima. I, kao takvo, osuđeno na propast. Uzmimo slučaj Slovenije koja se na terenu nekadašnje SFRJ prva suočila s tim pitanjem.

Službena Ljubljana je 1991. godine u članu 40 Zakona o državljanstvu svim licima iz drugih republika SFRJ, koja su na dan plebiscita o samostalnosti republike imala stalan boravak u Sloveniji, omogućila dobijanje slovenačkog državljanstva. U komentaru zakona je navedeno da svi ti građani ujedno zadržavaju "sva stečena prava i, sve do mogućeg drugačijeg dogovora sa drugim republikama, zadržavaju i svoje pređašnje republičko državljanstvo". Time je slovenačko državljanstvo dobilo 160.560 ljudi koji su automatski postali "dvojni" državljani.

Slično su mnogi slovenački građani uzeli, na primer, italijansko ili neko drugo državljanstvo, a Slovenija nije ni pokušavala da to spreči. Dodeljivanje državljanstva je suvereno pravo svake države.

Stoga Crna Gora, izuzev ako Srbija to ne aminuje, ne može da spreči svoje državljane da zatraže i steknu srpsko državljanstvo. Dosadašnji pokušaji nekih država da to pitanje "reše jednostrano" nisu urodili plodom. Italija je dvojno državljanstvo probala da minira posebnim zakonom, ali bezuspešno. Slovenija je početkom devedesetih prošlog veka nameravala da usvoji poseban zakon o ukidanju dvojnog državljanstva, ali je od toga odustala posle žestokih kritika stručnjaka iz Saveta Evrope. Slovenački plan je bio da dvojne državljane podeli na dve kategorije – "iseljenici preko okeana", koji su državljanstvo stekli "po krvi" (jus sanguinis), imali bi pravo da zadrže dvojno državljanstvo, dok bi stanovnici poreklom iz drugih jugoslovenskih republika morali da se opredele između slovenačkog i matičnog državljanstva. Podela je osuđena kao manevar diskriminacije i zakon nikad nije usvojen.

I crnogorsko vođstvo će ubrzo morati da shvati da u Evropi dvostruki aršini ne prolaze – pravo na drugo državljanstvo ne može se oduzeti samo građanima koji žive u Crnoj Gori, ako ono nije uskraćeno i njihovim brojnim iseljenicima.

Srbija je prihvatila realnost crnogorske samostalnosti, a Crna Gora će kad-tad morati da se suoči sa činjenicom da mnogi njeni građani žele državljanstvo Srbije.

O prijemu u srpsko državljanstvo odlučuje Beograd, a ne Podgorica.