Za i za Vuka

Stu­di­ja Me­še Se­li­mo­vi­ća Za i pro­tiv Vu­ka (1967) pred­sta­vlja jed­nu od naj­bo­ljih knji­ga o Vu­ku i nje­go­voj re­for­mi u nas. Isto­vre­me­no, ona ni­je sa­mo pre­sek isto­ri­je do­ta­da­šnjih ras­pra­va o Vu­ku Ka­ra­dži­ću već je­dan ta­na­ni re­fleks ge­ni­jal­nog pi­sca sa iz­van­red­nim za­pa­ža­nji­ma o (ne)is­ko­ri­šće­nim mo­guć­no­sti­ma i stva­ra­lač­koj mo­ći je­zi­ka ko­ji nam je, u znat­noj me­ri i Vu­ko­vom za­slu­gom, da­nas na ras­po­la­ga­nju.

U zna­ku obe­le­ža­va­nja ve­li­kih ju­bi­le­ja – 150 go­di­na od Vu­ko­ve smr­ti (1864) i 200 go­di­na od po­ja­vlji­va­nja pr­ve Vu­ko­ve zbir­ke na­rod­nih pe­sa­ma i pr­ve gra­ma­ti­ke srp­skog je­zi­ka (1814) – sma­tra­mo da bi či­ta­lač­koj pu­bli­ci va­lja­lo još jed­nom skre­nu­ti pa­žnju na svu kom­plek­snost i dra­go­ce­nost na­uč­nog de­la Vu­ka Ka­ra­dži­ća. Vu­ko­vo de­lo pred­sta­vlja­lo je sna­žan i ja­san pro­je­kat „evro­pe­i­za­ci­je“ srp­ske i osta­lih kul­tu­ra na slo­ven­skom Ju­gu. Sto­ga će­mo na ovo­me me­stu naš stav „za i za Vu­ka“ obra­zlo­ži­ti u 10 osnov­nih ta­ča­ka. 

1. ZA I ZA VU­KA. Jer je bi­ti za Vu­ka oso­bi­to va­žno u vre­me­nu u ko­me je mo­der­no go­vo­ri­ti ka­ko Vuk ni­je bio mo­de­ran, i u ko­me je opor­tu­no ot­kri­va­ti sve one je­zič­ke sta­ze ko­ji­ma bi se srp­ski je­zik bio sme­lo za­pu­tio, i od­va­žno na njih kro­čio, sa­mo da mu Vuk ni­je pa­ko­sno pod­va­lio, sa­mo da mu ni­je u tom ot­me­nom cr­kve­no­sla­vjan­skom ho­du štu­lu po­tu­rio.

2. ZA I ZA VU­KA. Jer šta je ne­go pa­ra­doks po­zi­va­ti se na evrop­ske vred­no­sti, a po­ri­ca­ti srp­skoj kul­tu­ri naj­sme­li­ji pro­boj u Evro­pu u nje­noj isto­ri­ji ko­ji je ostva­ren u Vu­ko­vo do­ba i Vu­ko­vom za­slu­gom?! Šta je ne­go non­sens go­vo­ri­ti o re­for­ma­ma, a pre­ćut­ki­va­ti, i to na sav glas, naj­ve­ćeg re­for­ma­to­ra u isto­ri­ji srp­skog je­zi­ka i pi­sma?! Mo­že li se go­vo­ri­ti o na­ci­o­nal­nom iden­ti­te­tu u kon­tek­stu ak­tu­el­nog evro­pej­stva, a bez Vu­ko­ve an­to­lo­gi­je srp­ske epi­ke, ko­ja či­ni ne sa­mo „Bi­bli­ju srp­skog he­ro­i­zma“, već i te­melj kul­tur­nog iden­ti­te­ta srp­skog na­ro­da?! 

3. ZA I ZA VU­KA. Jer je Vu­ko­vo ime bor­ba, a de­vi­za: „Ne da se, ali će se da­ti.“ Jer bi­ti za Vu­ka da­nas zna­či go­vo­ri­ti ne sa­mo o po­li­tič­koj i du­hov­noj kli­mi Mi­lo­še­va i Vu­ko­va vre­me­na, već go­vo­ri­ti i o sva­kom onom vre­me­nu u ko­me su su­če­lje­ne i su­prot­sta­vlje­ne auto­ri­tar­ne i pro­sve­ti­telj­ske ide­je i na­me­re, u ko­me je dat obra­zac kri­tič­kog mi­šlje­nja po­je­din­ca kao pri­mer in­te­lek­tu­al­ne vr­li­ne i gra­đan­ske hra­bro­sti.

4. ZA I ZA VU­KA. Jer je pr­vo po­gla­vlje na­ših pre­go­vo­ra sa Evro­pom otvo­rio Vuk Ka­ra­džić ono­ga  tre­nut­ka ka­da je ob­ja­vio svo­je pr­ve knji­ge, Ma­lu pro­sto­na­rod­nu sla­ve­no­srp­sku pje­sna­ri­cu i Pi­sme­ni­cu srp­sko­ga je­zi­ka (1814).

5. ZA I ZA VU­KA. Jer se Vuk, na osno­va­ma Mr­ka­lje­ve re­for­me, iz­bo­rio za ve­li­ku je­zič­ku po­be­du. Uvr­stio je srp­sko pi­smo u pi­smo na­ro­da sve­ta i vra­tio naš je­zik na­ro­du je­zi­ka. Vuk je Mr­ka­lje­vu azbu­ku pri­hva­tio, do­ra­dio i u prak­si spo­jio sa osta­lim ele­men­ti­ma svo­je je­zič­ke re­for­me,  sa uvo­đe­njem na­rod­nog je­zi­ka u knji­žev­nost i stva­ra­njem fo­no­lo­škog pra­vo­pi­sa. 

6. ZA I ZA VU­KA. Jer za­la­ga­nje za Vu­ka Ka­ra­dži­ća da­nas ni­je ni­ka­kva od­bra­na dog­mat­ski nor­mi­ra­nog na­rod­nog je­zi­ka bu­du­ći da ni sam Vuk ni­je iz­gra­dio ta­kav je­zik. Ali je­ste od­bra­na vu­kov­skog prin­ci­pa sta­ra­nja o je­zi­ku. Ne­go­va­nje i oču­va­nje je­zi­ka ne mo­že bi­ti na­met­nu­to spo­lja­šnjim de­kre­ti­ma i pro­gla­si­ma, ali mo­že bi­ti pot­po­mog­nu­to ozbilj­nom dr­žav­nom je­zič­kom i kul­tur­nom po­li­ti­kom. Vo­de­ći ra­ču­na o srp­skom je­zi­ku i o ći­ri­lič­nom pi­smu vo­di­mo ra­ču­na ne sa­mo o isto­ri­ji i tra­di­ci­ji već i o bu­duć­no­sti ko­ja nam pri­pa­da.

7. ZA I ZA VU­KA. Jer je Vuk kao lek­si­ko­graf na­pi­sao, pre­ma Pa­vlu Ivi­ću, „pre­lom­nu knji­gu“ srp­ske na­ci­o­nal­ne kul­tu­re. Reč je o Srp­skom rječ­ni­ku (1818; 1852). Pr­vo iz­da­nje Rječ­ni­ka pred­sta­vlja te­melj Vu­ko­ve pra­vo­pi­sne i je­zič­ke re­for­me, ozna­ča­va de­fi­ni­ti­van pre­laz ka na­rod­nom je­zi­ku kao osno­vi­ci srp­skog knji­žev­nog je­zi­ka uz uvo­đe­nje fo­no­lo­škog na­če­la da sva­kom gla­su od­go­va­ra jed­no slo­vo i uz fo­no­lo­ški pra­vo­pis. Vu­ko­va dva iz­da­nja Rječ­ni­ka pred­sta­vlja­ju dra­go­ce­ni et­no­graf­ski iz­vor za pro­u­ča­va­nje ži­vo­ta, obi­ča­ja i usme­ne kul­tu­re srp­skog na­ro­da. Dra­go­cen je to Rječ­nik i da­nas ka­da je sve ma­nje re­či, a sve vi­še stva­ri. Ka­da je sve ma­nje re­či za sve vi­še stva­ri. 

8. ZA I ZA VU­KA. Jer je Vuk bio no­si­lac ide­je mo­der­ni­te­ta, iz­ra­zi­to di­na­mič­na fi­gu­ra, kul­tur­ni re­for­ma­tor, čo­vek otvo­re­nog uma za pro­me­ne, spo­na iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da. 

9. ZA ZA VU­KA. Jer je Vuk, ce­lo­kup­nim svo­jim ra­dom, bra­nio du­hov­ni, kul­tur­ni i je­zič­ki pro­stor Sr­ba ma gde da su se oni na­la­zi­li, što je ne­ret­ko iza­zi­va­lo i ve­li­ke po­li­tič­ke bu­re i skan­da­le, ali je isto­vre­me­no bi­lo i osta­lo ne­nad­ma­še­ni obra­zac hra­bre, vi­zi­o­nar­ske i bes­po­šted­ne na­ci­o­nal­ne bor­be.

10. ZA I ZA VU­KA. Jer je Vuk ugled na­rod­nog je­zi­ka u po­e­zi­ji i pro­zi. Vuk je ona huč­na „pre­mje­na“ ko­ja će do­ći iz­ne­na­da i ta­ko si­lo­vi­to uda­ri­ti u na­rod da će „go­to­vo sve za­bo­ra­vi­ti šta je bi­lo don­de“. Ne tre­ba mi­to­lo­gi­zo­va­ti ni­ti ide­a­li­zo­va­ti Vu­ka. Ali ni za­bo­ra­vi­ti „šta je bi­lo don­de“.

Dr Bo­ško Su­vaj­džić

Pro­fe­sor Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du, pred­sed­nik Uprav­nog od­bo­ra Vu­ko­ve za­du­žbi­ne