За и за Вука

Сту­ди­ја Ме­ше Се­ли­мо­ви­ћа За и про­тив Ву­ка (1967) пред­ста­вља јед­ну од нај­бо­љих књи­га о Ву­ку и ње­го­вој ре­фор­ми у нас. Исто­вре­ме­но, она ни­је са­мо пре­сек исто­ри­је до­та­да­шњих рас­пра­ва о Ву­ку Ка­ра­џи­ћу већ је­дан та­на­ни ре­флекс ге­ни­јал­ног пи­сца са из­ван­ред­ним за­па­жа­њи­ма о (не)ис­ко­ри­шће­ним мо­гућ­но­сти­ма и ства­ра­лач­кој мо­ћи је­зи­ка ко­ји нам је, у знат­ној ме­ри и Ву­ко­вом за­слу­гом, да­нас на рас­по­ла­га­њу.

У зна­ку обе­ле­жа­ва­ња ве­ли­ких ју­би­ле­ја – 150 го­ди­на од Ву­ко­ве смр­ти (1864) и 200 го­ди­на од по­ја­вљи­ва­ња пр­ве Ву­ко­ве збир­ке на­род­них пе­са­ма и пр­ве гра­ма­ти­ке срп­ског је­зи­ка (1814) – сма­тра­мо да би чи­та­лач­кој пу­бли­ци ва­ља­ло још јед­ном скре­ну­ти па­жњу на сву ком­плек­сност и дра­го­це­ност на­уч­ног де­ла Ву­ка Ка­ра­џи­ћа. Ву­ко­во де­ло пред­ста­вља­ло је сна­жан и ја­сан про­је­кат „евро­пе­и­за­ци­је“ срп­ске и оста­лих кул­ту­ра на сло­вен­ском Ју­гу. Сто­га ће­мо на ово­ме ме­сту наш став „за и за Ву­ка“ обра­зло­жи­ти у 10 основ­них та­ча­ка. 

1. ЗА И ЗА ВУ­КА. Јер је би­ти за Ву­ка осо­би­то ва­жно у вре­ме­ну у ко­ме је мо­дер­но го­во­ри­ти ка­ко Вук ни­је био мо­де­ран, и у ко­ме је опор­ту­но от­кри­ва­ти све оне је­зич­ке ста­зе ко­ји­ма би се срп­ски је­зик био сме­ло за­пу­тио, и од­ва­жно на њих кро­чио, са­мо да му Вук ни­је па­ко­сно под­ва­лио, са­мо да му ни­је у том от­ме­ном цр­кве­но­сла­вјан­ском хо­ду шту­лу по­ту­рио.

2. ЗА И ЗА ВУ­КА. Јер шта је не­го па­ра­докс по­зи­ва­ти се на европ­ске вред­но­сти, а по­ри­ца­ти срп­ској кул­ту­ри нај­сме­ли­ји про­бој у Евро­пу у ње­ној исто­ри­ји ко­ји је оства­рен у Ву­ко­во до­ба и Ву­ко­вом за­слу­гом?! Шта је не­го нон­сенс го­во­ри­ти о ре­фор­ма­ма, а пре­ћут­ки­ва­ти, и то на сав глас, нај­ве­ћег ре­фор­ма­то­ра у исто­ри­ји срп­ског је­зи­ка и пи­сма?! Мо­же ли се го­во­ри­ти о на­ци­о­нал­ном иден­ти­те­ту у кон­тек­сту ак­ту­ел­ног евро­пеј­ства, а без Ву­ко­ве ан­то­ло­ги­је срп­ске епи­ке, ко­ја чи­ни не са­мо „Би­бли­ју срп­ског хе­ро­и­зма“, већ и те­мељ кул­тур­ног иден­ти­те­та срп­ског на­ро­да?! 

3. ЗА И ЗА ВУ­КА. Јер је Ву­ко­во име бор­ба, а де­ви­за: „Не да се, али ће се да­ти.“ Јер би­ти за Ву­ка да­нас зна­чи го­во­ри­ти не са­мо о по­ли­тич­кој и ду­хов­ној кли­ми Ми­ло­ше­ва и Ву­ко­ва вре­ме­на, већ го­во­ри­ти и о сва­ком оном вре­ме­ну у ко­ме су су­че­ље­не и су­прот­ста­вље­не ауто­ри­тар­не и про­све­ти­тељ­ске иде­је и на­ме­ре, у ко­ме је дат обра­зац кри­тич­ког ми­шље­ња по­је­дин­ца као при­мер ин­те­лек­ту­ал­не вр­ли­не и гра­ђан­ске хра­бро­сти.

4. ЗА И ЗА ВУ­КА. Јер је пр­во по­гла­вље на­ших пре­го­во­ра са Евро­пом отво­рио Вук Ка­ра­џић оно­га  тре­нут­ка ка­да је об­ја­вио сво­је пр­ве књи­ге, Ма­лу про­сто­на­род­ну сла­ве­но­срп­ску пје­сна­ри­цу и Пи­сме­ни­цу срп­ско­га је­зи­ка (1814).

5. ЗА И ЗА ВУ­КА. Јер се Вук, на осно­ва­ма Мр­ка­ље­ве ре­фор­ме, из­бо­рио за ве­ли­ку је­зич­ку по­бе­ду. Увр­стио је срп­ско пи­смо у пи­смо на­ро­да све­та и вра­тио наш је­зик на­ро­ду је­зи­ка. Вук је Мр­ка­ље­ву азбу­ку при­хва­тио, до­ра­дио и у прак­си спо­јио са оста­лим еле­мен­ти­ма сво­је је­зич­ке ре­фор­ме,  са уво­ђе­њем на­род­ног је­зи­ка у књи­жев­ност и ства­ра­њем фо­но­ло­шког пра­во­пи­са. 

6. ЗА И ЗА ВУ­КА. Јер за­ла­га­ње за Ву­ка Ка­ра­џи­ћа да­нас ни­је ни­ка­ква од­бра­на дог­мат­ски нор­ми­ра­ног на­род­ног је­зи­ка бу­ду­ћи да ни сам Вук ни­је из­гра­дио та­кав је­зик. Али је­сте од­бра­на ву­ков­ског прин­ци­па ста­ра­ња о је­зи­ку. Не­го­ва­ње и очу­ва­ње је­зи­ка не мо­же би­ти на­мет­ну­то спо­ља­шњим де­кре­ти­ма и про­гла­си­ма, али мо­же би­ти пот­по­мог­ну­то озбиљ­ном др­жав­ном је­зич­ком и кул­тур­ном по­ли­ти­ком. Во­де­ћи ра­чу­на о срп­ском је­зи­ку и о ћи­ри­лич­ном пи­сму во­ди­мо ра­чу­на не са­мо о исто­ри­ји и тра­ди­ци­ји већ и о бу­дућ­но­сти ко­ја нам при­па­да.

7. ЗА И ЗА ВУ­КА. Јер је Вук као лек­си­ко­граф на­пи­сао, пре­ма Па­влу Иви­ћу, „пре­лом­ну књи­гу“ срп­ске на­ци­о­нал­не кул­ту­ре. Реч је о Срп­ском рјеч­ни­ку (1818; 1852). Пр­во из­да­ње Рјеч­ни­ка пред­ста­вља те­мељ Ву­ко­ве пра­во­пи­сне и је­зич­ке ре­фор­ме, озна­ча­ва де­фи­ни­ти­ван пре­лаз ка на­род­ном је­зи­ку као осно­ви­ци срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка уз уво­ђе­ње фо­но­ло­шког на­че­ла да сва­ком гла­су од­го­ва­ра јед­но сло­во и уз фо­но­ло­шки пра­во­пис. Ву­ко­ва два из­да­ња Рјеч­ни­ка пред­ста­вља­ју дра­го­це­ни ет­но­граф­ски из­вор за про­у­ча­ва­ње жи­во­та, оби­ча­ја и усме­не кул­ту­ре срп­ског на­ро­да. Дра­го­цен је то Рјеч­ник и да­нас ка­да је све ма­ње ре­чи, а све ви­ше ства­ри. Ка­да је све ма­ње ре­чи за све ви­ше ства­ри. 

8. ЗА И ЗА ВУ­КА. Јер је Вук био но­си­лац иде­је мо­дер­ни­те­та, из­ра­зи­то ди­на­мич­на фи­гу­ра, кул­тур­ни ре­фор­ма­тор, чо­век отво­ре­ног ума за про­ме­не, спо­на из­ме­ђу Ис­то­ка и За­па­да. 

9. ЗА ЗА ВУ­КА. Јер је Вук, це­ло­куп­ним сво­јим ра­дом, бра­нио ду­хов­ни, кул­тур­ни и је­зич­ки про­стор Ср­ба ма где да су се они на­ла­зи­ли, што је не­рет­ко иза­зи­ва­ло и ве­ли­ке по­ли­тич­ке бу­ре и скан­да­ле, али је исто­вре­ме­но би­ло и оста­ло не­над­ма­ше­ни обра­зац хра­бре, ви­зи­о­нар­ске и бес­по­штед­не на­ци­о­нал­не бор­бе.

10. ЗА И ЗА ВУ­КА. Јер је Вук углед на­род­ног је­зи­ка у по­е­зи­ји и про­зи. Вук је она хуч­на „пре­мје­на“ ко­ја ће до­ћи из­не­на­да и та­ко си­ло­ви­то уда­ри­ти у на­род да ће „го­то­во све за­бо­ра­ви­ти шта је би­ло дон­де“. Не тре­ба ми­то­ло­ги­зо­ва­ти ни­ти иде­а­ли­зо­ва­ти Ву­ка. Али ни за­бо­ра­ви­ти „шта је би­ло дон­де“.

Др Бо­шко Су­вај­џић

Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду, пред­сед­ник Управ­ног од­бо­ра Ву­ко­ве за­ду­жби­не