Vratiti narodno zdravlje

Među mnogobrojnim profesionalnim udruženjima, staleškim organizacijama i slič­nim, prirodom posla ili kvali­fikacijama povezanim grupacijama, izdvaja se Srpsko lekarsko društvo postojanjem svog Međusekcijskog odbora za srp­ski jezik u medi­ci­ni. Odbor nije osnovan da bi proganjao svaku stranu reč samo zato što je nema u nacionalnom istorijskom sećanju, ali ni da bi oberučke prihvatao bi­lo ka­kvu rogobatnost je­di­no za­to što „ino­va­tor“ oskud­no vla­da ma­ter­njim je­zi­kom. 

Jav­nost je već oba­ve­šte­na o po­je­di­nim ak­ci­ja­ma od­bo­ra, re­ci­mo o zah­te­vu da za­ko­no­da­vac od­u­sta­ne od be­smi­sle­ne no­vo­ta­ri­je „jav­no zdra­vlje“, ume­sto sto­let­no uvre­že­nog poj­ma na­rod­no zdra­vlje (ko­ji is­klju­ču­je po­de­lu na jav­no, taj­no, pri­vat­no i bi­lo ko­je dru­go zdra­vlje). Ta­ko­đe je pi­sa­no o po­tre­bi da se vra­ti smi­sao poj­mu „kon­tro­la“ či­je je zna­če­nje u za­ko­nu obe­smi­šlje­no jer je po­sta­la „džo­ker reč“, na­me­nje­na ozna­ča­va­nju raz­li­či­tih, ne­ka­da su­prot­sta­vlje­nih poj­mo­va („kon­tro­la za­bra­ne pu­še­nja“ u smi­slu po­dr­ške za­bra­ni, „kon­tro­la bo­le­sti“ u smi­slu nje­nog su­zbi­ja­nja, kon­tro­la kao ozna­ka za zdra­vog is­pi­ta­ni­ka, za raz­li­ku od bo­le­sni­ka itd.). Od­bor se obra­ćao vla­sti­ma ra­di iz­me­na la­i­ci­ma ne­ra­zu­mlji­vih na­zi­va usta­no­va, ali čak i ra­di is­pra­vlja­nja pra­vo­pi­snih gre­ša­ka u po­je­di­nim pro­pi­si­ma.

Od­bor je re­a­go­vao i na ka­ri­ka­tu­ral­ne je­zič­ke kon­struk­ci­je u do­ku­men­ti­ma or­ga­na vla­sti, re­ci­mo ka­da Zdrav­stve­ni sa­vet Sr­bi­je sta­vi na dnev­ni red „vak­ci­na pre­ven­ta­bil­ne bo­le­sti“ (!?). Za ta­kve za­ra­ze, pod­lo­žne spre­ča­va­nju vak­ci­na­ma, la­ko se na­đe je­zič­ki i lo­gič­ki sreć­ni­je re­še­nje: bo­le­sti spre­či­ve ili pred­u­pre­di­ve vak­ci­na­ci­jom. 

Ne­ka­da se na ta­pe­tu na­đu i sa­mi čla­no­vi od­bo­ra. Autor ovog tek­sta po­šao je od na za­pa­du pri­hva­će­nog sta­va da se o po­vre­da­ma ne sme go­vo­ri­ti kao o ne­sre­ći (bad luck) jer one ima­ju svo­je uzro­ke, ko­je tre­ba uoči­ti i ot­klo­ni­ti. Ni­su, da­kle, stvar „bož­je vo­lje“. U svo­jim knji­ga­ma iz­be­ga­vao je čak i ter­min udes, jer ta­ko­đe de­mo­ti­vi­še („de­si­lo se, pa šta ću“). U po­le­mi­ci sa sr­bi­sti­ma po­ka­za­lo se ipak da u srp­skom je­zi­ku po­jam ne­sre­će ima ši­re zna­če­nje i ni­je ogra­ni­čen sa­mo na od­su­stvo sre­će.

Na­bro­ja­ni kon­kret­ni pri­me­ri sa­mo su ma­nji deo ak­tiv­no­sti uspe­šne kom­bi­na­ci­je oku­plje­nih le­ka­ra, sr­bi­sta, an­gli­sta i ro­ma­ni­sta. Od sa­mog po­čet­ka čla­no­vi od­bo­ra su bi­li za­o­ku­plje­ni pro­ble­mom me­di­cin­ske ter­mi­no­lo­gi­je, pre­vas­hod­no u sve­tlu mi­le­ni­jum­ske tra­di­ci­je ve­za­ne za kla­sič­ne je­zi­ke (sta­ro­grč­ki i la­tin­ski). Grč­ki sko­ro vi­še ni­ko ne uči, a la­tin­ski je iz­bor­ni po­lu­se­me­star­ski pred­met sa­mo na Me­di­cin­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du, dok ga na pre­o­sta­la če­ti­ri fa­kul­te­ta ne­ma.

Re­zul­tat je da le­ka­ri na­u­če da pi­šu di­jag­no­ze na la­tin­skom, a u to­me im po­ma­že Me­đu­na­rod­na kla­si­fi­ka­ci­ja bo­le­sti sa svo­je tri ko­lo­ne: po­red al­fa­nu­me­rič­ke ozna­ke bo­le­sti, tu su di­jag­no­ze na na­ci­o­nal­nom i na la­tin­skom je­zi­ku. Ne­vo­lje na­sta­ju ka­da se mo­ra bi­ti op­šir­ni­ji, re­ci­mo sa­sta­vi­ti ope­ra­tiv­ni pro­to­kol, sa svim de­ta­lji­ma šta je hi­rurg ura­dio. Po tra­di­ci­ji, obi­lje re­či tre­ba na la­tin­skom do­ve­sti u ve­zu ta­ko da se sla­žu u ro­du, bro­ju i pa­de­žu, što je za sa­vre­me­ne le­ka­re ne­mo­gu­ća mi­si­ja. 

Sto­ga pre­o­vla­đu­je mi­šlje­nje da ta­kve kom­pli­ko­va­ne iz­ve­šta­je tre­ba pi­sa­ti na srp­skom, jer i na za­pa­du da­nas to či­ne na svom ma­ter­njem je­zi­ku. Ras­pra­va, me­đu­tim, otva­ra mno­ga dru­ga slo­že­na pi­ta­nja, re­ci­mo, ka­da je ce­lis­hod­no, a ka­da je ba­ha­to us­kra­ti­ti pa­ci­jen­tu ob­ja­šnje­nje šta se kri­je iza ši­fre ili ne­čit­ko na­ša­ra­ne la­tin­ske skra­će­ni­ce. Od­go­vo­ri se oče­ku­ju na po­seb­no or­ga­ni­zo­va­nim struč­nim sku­po­vi­ma. 

Ne­iz­be­žna krup­na te­ma je i ko­ri­šće­nje pi­sma. Tu po­sto­ji ve­li­ka ša­ro­li­kost, pa me­di­cin­ski fa­kul­te­ti u Ni­šu i Kra­gu­jev­cu pred­nost da­ju ći­ri­li­ci, a tvr­di se da je 97–98 od­sto udž­be­ni­ka na Me­di­cin­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du štam­pa­no la­ti­ni­com. To je je­di­no pi­ta­nje u isto­ri­ji od­bo­ra ko­je je po­de­li­lo čla­no­ve. S jed­ne stra­ne, la­ti­ni­ca či­ni da tekst bu­de bar 10–15 od­sto kra­ći i do­stup­ni­ji van gra­ni­ca Sr­bi­je, a s dru­ge stra­ne je strah da na­čel­ni stav o dva pi­sma kao bo­gat­stvu gu­bi smi­sao ako jed­no od njih pre­sta­je da po­sto­ji.

Predsednik Međusekcijskog odbora za srp­ski jezik u medi­ci­ni SLD