Вратити народно здравље

Meђу мнoгoбрojним прoфeсиoнaлним удружeњимa, стaлeшким oргaнизaциjaмa и слич­ним, прирoдoм пoслa или квaли­фикaциjaмa пoвeзaним групaциjaмa, издвaja сe Српскo лeкaрскo друштвo пoстojaњeм свoг Meђусeкциjскoг одбoрa зa срп­ски jeзик у мeди­ци­ни. Oдбoр ниje oснoвaн дa би прoгaњao свaку стрaну рeч сaмo зaтo штo je нeмa у нaциoнaлнoм истoриjскoм сeћaњу, aли ни дa би oбeручкe прихвaтao би­ло ка­кву рoгoбaтнoст је­ди­но за­то што „ино­ва­тор“ оскуд­но вла­да ма­тер­њим је­зи­ком. 

Јав­ност је већ оба­ве­ште­на о по­је­ди­ним ак­ци­ја­ма од­бо­ра, ре­ци­мо о зах­те­ву да за­ко­но­да­вац од­у­ста­не од бе­сми­сле­не но­во­та­ри­је „јав­но здра­вље“, уме­сто сто­лет­но увре­же­ног пој­ма на­род­но здра­вље (ко­ји ис­кљу­чу­је по­де­лу на јав­но, тај­но, при­ват­но и би­ло ко­је дру­го здра­вље). Та­ко­ђе је пи­са­но о по­тре­би да се вра­ти сми­сао пој­му „кон­тро­ла“ чи­је је зна­че­ње у за­ко­ну обе­сми­шље­но јер је по­ста­ла „џо­кер реч“, на­ме­ње­на озна­ча­ва­њу раз­ли­чи­тих, не­ка­да су­прот­ста­вље­них пој­мо­ва („кон­тро­ла за­бра­не пу­ше­ња“ у сми­слу по­др­шке за­бра­ни, „кон­тро­ла бо­ле­сти“ у сми­слу ње­ног су­зби­ја­ња, кон­тро­ла као озна­ка за здра­вог ис­пи­та­ни­ка, за раз­ли­ку од бо­ле­сни­ка итд.). Од­бор се обра­ћао вла­сти­ма ра­ди из­ме­на ла­и­ци­ма не­ра­зу­мљи­вих на­зи­ва уста­но­ва, али чак и ра­ди ис­пра­вља­ња пра­во­пи­сних гре­ша­ка у по­је­ди­ним про­пи­си­ма.

Од­бор је ре­а­го­вао и на ка­ри­ка­ту­рал­не је­зич­ке кон­струк­ци­је у до­ку­мен­ти­ма ор­га­на вла­сти, ре­ци­мо ка­да Здрав­стве­ни са­вет Ср­би­је ста­ви на днев­ни ред „вак­ци­на пре­вен­та­бил­не бо­ле­сти“ (!?). За та­кве за­ра­зе, под­ло­жне спре­ча­ва­њу вак­ци­на­ма, ла­ко се на­ђе је­зич­ки и ло­гич­ки срећ­ни­је ре­ше­ње: бо­ле­сти спре­чи­ве или пред­у­пре­ди­ве вак­ци­на­ци­јом. 

Не­ка­да се на та­пе­ту на­ђу и са­ми чла­но­ви од­бо­ра. Аутор овог тек­ста по­шао је од на за­па­ду при­хва­ће­ног ста­ва да се о по­вре­да­ма не сме го­во­ри­ти као о не­сре­ћи (bad luck) јер оне има­ју сво­је узро­ке, ко­је тре­ба уочи­ти и от­кло­ни­ти. Ни­су, да­кле, ствар „бож­је во­ље“. У сво­јим књи­га­ма из­бе­га­вао је чак и тер­мин удес, јер та­ко­ђе де­мо­ти­ви­ше („де­си­ло се, па шта ћу“). У по­ле­ми­ци са ср­би­сти­ма по­ка­за­ло се ипак да у срп­ском је­зи­ку по­јам не­сре­ће има ши­ре зна­че­ње и ни­је огра­ни­чен са­мо на од­су­ство сре­ће.

На­бро­ја­ни кон­крет­ни при­ме­ри са­мо су ма­њи део ак­тив­но­сти успе­шне ком­би­на­ци­је оку­пље­них ле­ка­ра, ср­би­ста, ан­гли­ста и ро­ма­ни­ста. Од са­мог по­чет­ка чла­но­ви од­бо­ра су би­ли за­о­ку­пље­ни про­бле­мом ме­ди­цин­ске тер­ми­но­ло­ги­је, пре­вас­ход­но у све­тлу ми­ле­ни­јум­ске тра­ди­ци­је ве­за­не за кла­сич­не је­зи­ке (ста­ро­грч­ки и ла­тин­ски). Грч­ки ско­ро ви­ше ни­ко не учи, а ла­тин­ски је из­бор­ни по­лу­се­ме­стар­ски пред­мет са­мо на Ме­ди­цин­ском фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду, док га на пре­о­ста­ла че­ти­ри фа­кул­те­та не­ма.

Ре­зул­тат је да ле­ка­ри на­у­че да пи­шу ди­јаг­но­зе на ла­тин­ском, а у то­ме им по­ма­же Ме­ђу­на­род­на кла­си­фи­ка­ци­ја бо­ле­сти са сво­је три ко­ло­не: по­ред ал­фа­ну­ме­рич­ке озна­ке бо­ле­сти, ту су ди­јаг­но­зе на на­ци­о­нал­ном и на ла­тин­ском је­зи­ку. Не­во­ље на­ста­ју ка­да се мо­ра би­ти оп­шир­ни­ји, ре­ци­мо са­ста­ви­ти опе­ра­тив­ни про­то­кол, са свим де­та­љи­ма шта је хи­рург ура­дио. По тра­ди­ци­ји, оби­ље ре­чи тре­ба на ла­тин­ском до­ве­сти у ве­зу та­ко да се сла­жу у ро­ду, бро­ју и па­де­жу, што је за са­вре­ме­не ле­ка­ре не­мо­гу­ћа ми­си­ја. 

Сто­га пре­о­вла­ђу­је ми­шље­ње да та­кве ком­пли­ко­ва­не из­ве­шта­је тре­ба пи­са­ти на срп­ском, јер и на за­па­ду да­нас то чи­не на свом ма­тер­њем је­зи­ку. Рас­пра­ва, ме­ђу­тим, отва­ра мно­га дру­га сло­же­на пи­та­ња, ре­ци­мо, ка­да је це­лис­ход­но, а ка­да је ба­ха­то ус­кра­ти­ти па­ци­јен­ту об­ја­шње­ње шта се кри­је иза ши­фре или не­чит­ко на­ша­ра­не ла­тин­ске скра­ће­ни­це. Од­го­во­ри се оче­ку­ју на по­себ­но ор­га­ни­зо­ва­ним струч­ним ску­по­ви­ма. 

Не­из­бе­жна круп­на те­ма је и ко­ри­шће­ње пи­сма. Ту по­сто­ји ве­ли­ка ша­ро­ли­кост, па ме­ди­цин­ски фа­кул­те­ти у Ни­шу и Кра­гу­јев­цу пред­ност да­ју ћи­ри­ли­ци, а твр­ди се да је 97–98 од­сто уџ­бе­ни­ка на Ме­ди­цин­ском фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду штам­па­но ла­ти­ни­цом. То је је­ди­но пи­та­ње у исто­ри­ји од­бо­ра ко­је је по­де­ли­ло чла­но­ве. С јед­не стра­не, ла­ти­ни­ца чи­ни да текст бу­де бар 10–15 од­сто кра­ћи и до­ступ­ни­ји ван гра­ни­ца Ср­би­је, а с дру­ге стра­не је страх да на­чел­ни став о два пи­сма као бо­гат­ству гу­би сми­сао ако јед­но од њих пре­ста­је да по­сто­ји.

Прeдсeдник Meђусeкциjскoг oдбoрa зa срп­ски jeзик у мeди­ци­ни СЛД