Najbolje pismo za srpski jezik

U pogledu upotrebe pisma Srbija danas spada među one države u kojima se u javnoj upotrebi mogu videti dva pisma, od kojih je jedno latiničko. To je čest slučaj u mnogim državama koje imaju originalna nacionalna pisma i koja logično imaju i svoju međunarodnu latiničku transkripciju (npr. Kinesko pismo, arapsko pismo ili grčkopismo). Međutim, u Srbiji ni jedno od tih pisama nije namenjeno strancima. Ovde su oba pisma namenjena za domaću upotrebu, ali ta upotreba nije ničim regulisana – za razliku npr. od situacije u Japanu, gde se kinesko pismo upotrebljava za imenske reči a domaće slogovno pismo (kana) uglavnom služi za gramatičke elemente. Njihova je upotreba u Srbiji proizvoljna i alternativna, tj. Konkurentna – prepuštena slobodnom izboru pojedinaca iako je ćirilici danas formalno vraćen status „zvaničnog“ pisma. Dobro je poznato o čemu je reč: o postepenoj smeni domaćeg, nacionalnog pisma – na kojem se od 12. veka oblikovao kulturni identitet Srba – latinicom, koja je u srpsku kulturu došla sa stvaranjem zajedničkog književnog jezika Srba i Hrvata.

Faktički, reč je o promeni grafičke strane kulturnog identiteta, o utapanju srpske pismenosti u međunarodni latinički komonvelt. U njega se na ovaj način još u drugoj polovini 19. veka uključila Rumunija, a u prvoj polovini 20. veka Turska pod Ataturkom. One su dale primer kako se islam i pravoslavlje mogu latinizirati. Tokom 20. veka njihovim su primerom pošli mnogi narodi Evroazije, u prvom redu znatan broj bivših sovjetskih republika, a u Jugoistočnoj Aziji Malezija, Indonezija i Vijetnam, koji su se u ovom pogledu kulturno identifikovali sa svojim nekadašnjim kolonijalnim okupatorima.

Ono što u ovom kontekstu izdvaja Srbiju jeste to što je u većini pomenutih zemalja ta smena bila relativno brza i bespogovorna i što su se njihovi narodi, srećno zagledani u svetlu budućnost, uglavnom lako odrekli svojih starih pismenih tradicija – ćirilice u Rumuniji, arapskog pisma u Maleziji, Indoneziji i u Turskoj, i jednog i drugog pisma u bivšim sovjetskim republikama (npr. u Moldaviji, Azerbejdžanu, Uzbekistanu) i vijetnamskog pisma ču-nom, varijante kineskog pisma u Vijetnamu. Kod svih je ta smena bila rezultat nekakvog nacionalnog konsenzusa, koji je, pri tom, bio udružen s državnom regulativom. U Srbiji, pak, nikakvog dogovora o tome nema i zato ova smena traje već čitavo stoleće uz nemoćne proteste onih koji još uvek nisu raskrstili sa svojom starom kulturnom tradicijom, prećutno prateći generacijsku smenu nosilaca kulturne orijentacije u srpskom društvu. Jedan od razloga zašto je to tako jeste u tome što su ovi pomenuti narodi uglavnom bili samo korisnici tuđih pismenih tradicija koje su relativno lako mogli zameniti novom. Nasuprot tome, Srbi su upravo nosioci i baštinici one slovenske kulturne tradicije koju su Rumuni posle petovekovne upotrebe napustili.

Pri tom, ova je smena kod nas naročito teška i bolna i zato što se opravdano može postaviti pitanje šta se time dobija. Koji je to novi kvalitet koji, kao u slučaju Rumuna, mi dobijamo zauzvrat? Dok su Rumuni, kao narod romanskog porekla, zarad novog identiteta, izgrađenog na osnovama (etno)jezičkog jedinstva sa zapadnoevropskim romanskim narodima odbacili ono kulturno obeležje koje ih je razlikovalo od ostalih romanskih naroda, dotle je za nas u ovom pismu sadržano sve ono što je preko 800 godina bilo naš etnokulturni identitet.

Problem identiteta predstavlja, dakle, suštinu svih rasprava o pismu. On je odgovoran za to što Srbi danas napuštaju svoje pismo i što ono za njih nema više onaj značaj koji je stolećima imalo. Da i ne govorimo o potpunom neuspehu često spominjanog argumenta kako je srpska ćirilica savršeno fonetsko pismo i stoga najsavršenije pismo za srpski jezik. Njega nikad niko nije hteo da uvaži, čak ni akademici i jezikoslovci koji su naveliko hvalili reformatorsko delo Vuka Karadžića i njegovu savršenu fonetsku azbuku.

Najbolje pismo za srpski jezik, stoga, nije ono koje je najsavršenije, nego ono koje obezbeđuje odgovarajuću kulturnu identifikaciju. Ako ta identifikacija nije više zasnovana na kulturnom nasleđu određenog naroda, ako je, dakle, nastupila grafička smena, to znači da je došlo do smene kulturnih obeležja određenog naroda. To se po pravilu događa u onim slučajevima kada je različito kulturno okruženje jače od unutrašnjih integrativnih sila određene etničke ili kulturne zajednice i kada usled toga u njoj prevladaju separatne, dezintegrativne tendencije. U datom slučaju pomenuta latinizacija upravo potiče iz želje za poistovećivanjem i uključenjem u trenutno prestižnu civilizaciju, koja i sama teži širenju svojih kulturnih obeležja. Njeno pravo ime jeste vesternizacija, a ideologizovani pseudonim modernizacija.

Narodi mogu da promene pismo tokom vremena i to može doneti dobro, ali i loše. Ako ga izvode nacionalni reformatorski krugovi, onda mu je namena da osnaži i učvrsti određenu naciju i da joj donese određenu korist ili dobrobit. Ali, takva grafička smena može da bude i samo spoljašnji znak degradacije i raspada određene kulture i nacionalne zajednice – ako se zauzvrat ne dobije ništa, ako je ono što je odbačeno i napušteno daleko vrednije od onog što se preuzima.

Dr Vanja Stanišić

Profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu