Ćeranje ćirilice iz Crne Gore

Kon­ti­nu­i­tet ći­ri­li­ce na pod­ruč­ju sa­da­šnje Cr­ne Go­re mo­že se pra­ti­ti kroz vje­ko­ve. Ona je po­ka­za­telj i svje­do­čan­stvo da su ovi pro­sto­ri ima­li pi­sme­nost. Ne mo­že se po­me­nu­ti ni je­dan va­žni­ji spo­me­nik sa pro­sto­ra sa­da­šnje Cr­ne Go­re da ni­je na­pi­san ći­ri­li­com. Ći­ri­li­com je pi­sa­no Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje, po­ve­lje i pi­sma zet­skih vla­da­ra, Ilo­vič­ka krm­či­ja Sve­tog Sa­ve, bo­ga­te ri­zni­ce ma­na­sti­ra Sve­te Tro­ji­ce kod Plje­va­lja, ce­tinj­skog ma­na­sti­ra, Vra­njan­ske po­ve­lje, štam­pa­ne knji­ge Obod­ske štam­pa­ri­je... Ći­ri­li­com su pi­sa­li i Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski, Pe­tar Dru­gi Pe­tro­vić Nje­goš, kralj Ni­ko­la, Mar­ko Mi­lja­nov, Ste­fan Mi­trov Lju­bi­ša... 

Ći­ri­li­ca je no­si­lac i ko­li­jev­ka du­hov­no­sti, isto­ri­je, tra­di­ci­je, kul­tu­re, pi­sa­nog i knji­žev­nog na­slje­đa Cr­ne Go­re, ali po­ku­šaj sta­va­ra­nja no­vog iden­ti­te­ta u Cr­noj Go­ri, u ko­ji se ne ukla­pa njen ći­ri­lič­ni isto­rij­ski iden­ti­tet, do­vo­di do du­bo­kog re­za na smje­ni vje­ko­va, 20. i 21, ka­da se de­ša­va go­to­vo pot­pu­na la­ti­ni­za­ci­ja i(li), čak, na­ža­lost, do­la­ti­ni­za­ci­ja Cr­ne Go­re, što se pi­sme­no­sti i pi­sma ti­če.

Za­što ći­ri­li­ca sme­ta no­vom iden­ti­te­tu?! Iz­me­đu osta­log, ći­ri­li­ca se kroz isto­ri­ju na pro­sto­ri­ma do­kle je do­pi­rao uti­caj srp­skog je­zi­ka i, pre­ko nje­ga, pi­sma, če­sto na­zi­va­la srp­sko pi­smo. Ta­ko je i na pro­sto­ru da­na­šnje Cr­ne Go­re. U ovom po­gle­du na­ro­či­to je zna­čaj­na jed­na bi­bli­o­gra­fi­ja ra­do­va o Dal­ma­ci­ji i Cr­noj Go­ri iz­da­ta na la­tin­skom u Mle­ci­ma 1842. Ta­mo sto­ji da su knji­ge štam­pa­ne na Ce­ti­nju... srp­skim slo­vi­ma. Go­di­ne 1517. po­tvr­đu­je mle­tač­ki dužd L. Lo­re­dan te­sta­ment Đur­đa Cr­no­je­vi­ća na mol­bu nje­go­ve že­ne Je­li­sa­ve­te (pre­ve­den na la­tin­ski). Na vi­še mje­sta sto­ji da je te­sa­ta­ment pi­san srp­ski, pre­ve­den sa srp­skog itd. Ali na jed­nom mje­stu sto­ji da je pi­san i pot­pi­san srp­skim je­zi­kom i srp­skim slo­vi­ma. Bo­ži­dar Vu­ko­vić Pod­go­ri­ča­nin go­di­ne 1521. za­pi­su­je da je, vi­de­ći ka­ko dru­gi na­ro­di štam­pa­ju svo­ja „pi­sa­ni­ja“ po­že­lio da štam­pa „i na­ša srp­ska, a ta­ko­đe i bu­gar­ska“ slo­va. Vi­ćen­co Vu­ko­vić „tra­ži is­klju­či­vu do­zvo­lu da štam­pa knji­ge je­zi­kom i slo­vi­ma srp­skim ra­di op­šte do­bro­bi­ti na­ro­da i je­zi­ka srp­skog“. Nad­bi­skup bar­ski An­dri­ja Zma­je­vić, Pe­ra­šta­nin, na­pi­sao je još 1675. go­di­ne jed­nu ras­pra­vu, gdje ka­že da že­li „da on po­u­ča­va sa­mo či­ta­ti i pi­sa­ti sa slo­vi­ma ilir­skim srp­skim, a da osta­vi la­tin­ska“.

Svi­ma su po­zna­ti Nje­go­še­vi sti­ho­vi (u po­sve­ti na knji­zi Vu­ko­va da­ni­ca iz 1826. go­di­ne): Srp­ski pi­šem i zbo­rim,/ sva­kom grom­ko go­vo­rim:/ na­rod­nost mi sr­bin­ska,/ um i du­ša sla­vjan­ska. In­te­re­sant­ni su i slje­de­ći pri­mje­ri: „1838. i 1839. do­bi­va vla­di­ka cr­no­gor­ski Pe­tar Dru­gi (Nje­goš) ne­ko­li­ko pi­sa­ma od bo­san­skog ve­zi­ra Ve­džid-Meh­med pa­še. U pr­vom ka­že: ’Ja sam na­pi­sao jed­nu tur­sku a jed­nu sarp­sku, obe su jed­na­ke’... Ste­fan Mi­trov Lju­bi­ša na­zi­va ći­ri­li­cu „srp­skim ama­ne­tom“.

Naj­dra­stič­ni­ja je za­bra­na ći­ri­li­ce u vri­je­me Pr­vog svjet­skog ra­ta. Bi­la je zva­nič­no za­bra­nje­na u Hr­vat­skoj, Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, Cr­noj Go­ri i Sr­bi­ji. Na­kon oku­pa­ci­je Cr­ne Go­re 1916, austrij­ska vlast, na­red­bom ge­ne­ral­nog gu­ver­ne­ra Vik­to­ra Ve­be­ra od 18. sep­tem­bra 1916, za­bra­nju­je upo­tre­bu ći­ri­li­ce u ško­la­ma, usta­no­va­ma i po­štan­skom sa­o­bra­ća­ju, a iz škol­skih pro­gra­ma is­klju­ču­je na­rod­ne ep­ske i pa­tri­ot­ske pje­sme, kao i pred­met Srp­ska isto­ri­ja. Ovo je pra­ti­la i kro­a­ti­za­ci­ja je­zi­ka i uvo­đe­nje hr­vat­skog ime­na za je­zik. 

O škol­stvu i pi­smu u Cr­noj Go­ri u Be­o­grad­skim no­vi­na­ma, ko­je su na nje­mač­kom je­zi­ku iz­la­zi­le u Be­ču, sto­ji da je na­ziv je­zi­ka u Cr­noj Go­ri – hr­vat­ski: „Već u pro­le­će su iz­ra­đe­ni no­vi udž­be­ni­ci i na­stav­ni plan po uzo­ru na austrij­ski i u sep­tem­bru se mo­glo u svim osnov­nim ško­la­ma po­če­ti sa na­sta­vom. U Sta­roj Cr­noj Go­ri su po­sta­vlje­ni cr­no­gor­ski, a u No­voj Cr­noj Go­ri austrij­ski i ma­đar­ski na­stav­ni­ci hr­vat­skog je­zi­ka. Ći­ri­li­ca će bi­ti za­dr­ža­na sa­mo u na­sta­vi re­li­gi­je, a u osta­lim pred­me­ti­ma je la­ti­ni­ca.“

Što se ti­če Cr­ne Go­re da­nas, ono što se de­ša­va ve­o­ma pod­sje­ća na austro­u­gar­sku po­li­ti­ku iz Pr­vog svjet­skog ra­ta: pri­vo­di se kra­ju pro­ces ne­sta­ja­nja ći­ri­li­ce. Evo, sa­mo ne­kih pri­mje­ra. U Cr­noj Go­ri la­ti­ni­ca je „oku­pi­ra­la“ sve, od ime­na fir­mi, ka­fa­na, re­sto­ra­na, pro­dav­ni­ca: po ra­znim gra­do­vi­ma Cr­ne Go­re oko 95 od­sto na­zi­va is­pi­sa­no je la­ti­ni­com. Po svim gra­do­vi­ma ima vi­še ki­ne­skih ne­go slo­va ći­ri­li­ce. 

Na jav­nim usta­no­va­ma još ima za­o­sta­lih sta­rih ći­ri­lič­nih nat­pi­sa, ali je uoč­lji­va ten­den­ci­ja za­mje­ne u no­vi­je vri­je­me la­ti­nič­nim. Tek po­ko­ji sta­ri (za­o­sta­li) na­ziv ostao je ći­ri­lič­no is­pi­san če­ka­ju­ći sko­ro „pre­slo­vlja­va­nje“. U Cr­noj Go­ri ne­ma ni jed­na TV sta­ni­ca sa ći­ri­lič­nim rje­še­njem lo­ga; ne po­sto­ji ni je­dan ći­ri­lič­ni zva­nič­ni sajt Vla­de Cr­ne Go­re; svi pu­to­ka­zi su is­pi­sa­ni la­ti­ni­com; ta­ble s na­zi­vi­ma gra­do­va (iz­u­zev ne­kih na sje­ve­ru gdje ima­mo i ći­ri­lič­ni i la­ti­nič­ni nat­pis) ta­ko­đe su is­pi­sa­ne la­ti­ni­com.

Sa ći­ri­li­com iz­gle­da je­di­no ra­di­je pu­tu­je­mo na onaj svi­jet jer su na­zi­vi po­greb­nih pred­u­ze­ća ći­ri­lič­ni; po­smrt­ne pla­ka­te su (sa ma­lim iz­u­ze­ci­ma, ko­ji su vi­dlji­vi u po­sljed­nje vri­je­me) štam­pa­ne ći­ri­li­com; nad­grob­ni spo­me­ni­ci − ta­ko­đe.

Dr Je­li­ca Sto­ja­no­vić

Pro­fe­sor Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Nik­ši­ću, Uni­ver­zi­tet Cr­ne Go­re