Zakonska eutanazija Tanjuga

U „Otvorenom pismu medijskoj sceni”, objavljenom na sajtu „Politike” 8. novembra, ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac podsmešljivo piše o tome da tek kad je prestalo važenje Zakona o Tanjugu, ta agencija je preko noći proglašena „kičmom novinarstva, najsjajnijim od svih sjajnih dragulja domaćeg žurnalizma”, koji, eto čuda – „niko nije hteo da kupi”!

Sviđalo se to ministru ili ne, Tanjug je, kao i u vremenu kad je bio u agencijskoj eliti kao peta nacionalna agencija u svetu, decenijama bio kičma žurnalizma u nekadašnjoj SFRJ, potonjoj SRJ, a to je i u sadašnjoj državi. I značajan je i pouzdan izvor informacija za stranu javnost zainteresovanu za zbivanja u našoj zemlji.

Uprkos povremenim posrtanjima, posebno u vreme vlasti Slobodana Miloševića, Tanjug je u znatnoj meri uspeo da obnovi profesionalni ugled i autoritet.

Ministar cinično konstatuje da tanjugovci „nisu sposobni da postoje bez državnih, to jest para poreskih obveznika”, prebacujući odgovornost za sudbinu agencije na zaposlene. Koji se, navodno, od izglasavanja seta medijskih zakona, u skladu s medijskom strategijom, u minuloj godini i po, nisu pripremili za privatizaciju, našli kupca ili se prijavili za podelu besplatnih akcija.

„Pošto ništa od toga nisu uradili, gospoda iz Tanjuga su odlučili da se proglase za žrtve i da svoju odgovornost prebace na vladu“, piše Tasovac, koji, očigledno, ne shvata da firme, pa ni Tanjug, ne prodaju zaposleni, niti je njihov posao da traže kupce, nego vlasnici, u konkretnom slučaju država.

Nejasno je i na koje besplatne akcije bi tanjugovci mogli da računaju kad Tanjug nije korporatizovan, a njegov kapital izdeljen na akcije?! To ne mogu da sprovedu robovi mesečne plate, i to male, već isključivo vlasnik – država! Da je država želela da to uradi Tanjug bi bio akcionarsko društvo, čije akcije bi mogle da se podele zaposlenima i bivšim zaposlenima, kako zakon nalaže, a da ostatak bude ponuđen kupcima na tržištu kapitala. Optuživanje zaposlenih u Tanjugu da su godinu i po dana pasivno čekali „ključ u bravu” agencije je nemoralno, ako se zna da je Zakon o Tanjugu važio do 31. oktobra ove godine, na osnovu kojeg je država imala presudan uticaj na kadrovsku, finansijsku i uređivačku politiku, te da nije bilo manevarskog prostora za privatne aranžmane zaposlenih sa potencijalnim kupcima.

Gospodin ministar navodi da se ni posle dva pokušaja nije pojavio ozbiljno zainteresovan kupac za, kako podsmešljivo kaže – „dragulj”!

Međutim, da nisu tako čista posla može se zaključiti iz izjave državnog sekretara u Ministarstvu kulture i informisanja Saše Mirkovića koji je rekao da su „privatne agencije Beta i Fonet dovoljne za tržište Srbije”! Jeste da su to dobre agencije, koje su, uzgred rečeno, osnovali vrsni Tanjugovi novinari, ali ako su one dovoljne za tržište Srbije, čemu onda uopšte privatizacija treće agencije?

Otuda ima osnova za sumnju da je Tanjugu unapred namenjena eutanazija, između ostalog i zato da bi se u tržišnoj utakmici oslobodio prostor za već postojeće igrače, kojima treći, s poznatijim i dugotrajnijim pedigreom, očigledno smeta.

Nije zgoreg podsetiti i na činjenicu o kojoj kreatori medijskog seta zakona izbegavaju da govore, da su nacionalne agencije u dve nekadašnje republike SFRJ, a sadašnje članice EU – Sloveniji i Hrvatskoj nastale od Tanjugovih dopisništava u tim republikama. I da im ne pada napamet da ih privatizuju, niti ih bilo ko u EU na to primorava.

Prema informacijama sa sajtova ove dve agencije – hrvatska HINA je osnovana je jula 1990. na osnovu posebnog zakona, a u novembru 2001. Sabor je prihvatio novi akt o HINA, kojim je od državne postala samostalna javna ustanova, odnosno nezavisni javni medij. Slovenačka agencija STA osnovana je kao nacionalna agencija 20. juna 1991. po posebnom zakonu i u stoprocentnom državnom vlasništvu, da bi početkom jula 2011. promenila formu i postala Društvo s ograničenom odgovornošću u vlasništvu države osnivača.

Za razliku od Slovenaca i Hrvata, moguće je da su nadležni u Srbiji procenili da je privatni interes u medijima važniji od javnog. Ako je tako nije jasno zašto se predsednik vlade nedavno javno žalio da je u domaćim medijima, koji su pretežno privatizovani, njegova zvanična poseta SAD imala slabiji publicitet od onog koji uživa izvesna starleta – učesnica u nekom od brojnih rijalitija na privatnim televizijama s nacionalnim frekvencijama!

*Novinar