Domaća pamet i briselska genijalnost

Domaća pamet uvek gubi u sudaru sa briselskom genijalnošću. Tako je proteklih godina bilo i u oblasti medija. Po tom je receptu nastao i set medijskih zakona sa kojim se pre nekoliko godina krenulo u reformu srpske štampe. Ove je godine privatizacija 73 medija prošla tako što je nove vlasnike pronašlo samo njih 32. Ugašen je Tanjug, a ukupno je više od 1.000 novinara ostalo bez posla. Ali reforma mora da se sprovede, naznačeno nam je i u poslednjem izveštaju Evropske komisije. Pa ćemo dogodine videti da li je zatvaranje redakcija dobro za medijski pluralizam, kažu u tom izveštaju. 
Komentarišući činjenicu da Brisel nije našao nikakvog napretka u odeljku posvećenom medijskim slobodama, premijer Aleksandar Vučić je odgovornost za trenutno stanje delom prebacio i na evropske zvaničnike.  

„Možda oni snose i veći deo odgovornosti imajući u vidu broj medija koje finansiraju. I da malo pogledaju da to bude na transparentniji način, da znamo ko i koga finansira i kako, i da to doprinese da imamo bolje rezultate”, preneo je Vučić novinarima deo razgovora sa „evropskim prijateljima”.

Dobra ideja, koju je možda trebalo uneti i u set medijskih zakona. Ne znam da li je premijeru poznato da je Udruženje novinara Srbije (UNS) prilikom pisanja Zakona o javnom informisanju tražilo da se zakonska obaveza medija da prijavljuju državnu pomoć proširi i na pomoć drugih država. Nije čudo što predlog UNS-a nije dobio podršku drugih novinarskih udruženja u Srbiji, jer politički najglasnije i najuticajnije medijske grupe ne trpe da bilo ko postavi pitanje finansiranja medija iz zapadnih izvora. Najveća asocijacija gazda štampanih medija posebno je pisala Skupštini Srbije protiv predloga UNS-a, što takođe nije nikakvo čudo budući da su mnoge domaće novine ionako već u stranim rukama. 

Ali zašto Ministarstvo kulture i Vlada Republike Srbije tada nisu imali razumevanja za predlog UNS-a da dobijemo i spisak medija koji su finansirani iz budžeta evropskih i drugih zapadnih država? Bilo bi lepo, tim pre što je i naša država sada prešla na takozvano projektno finansiranje medija. Pa kad komisije u Ministarstvu kulture odlučuju kojim projektima i kojim istraživačkim portalima da daju državne pare, pojma nemaju koliko su para ti isti projekti već dobili iz budžeta stranih organizacija i država.

Šteta što se još tada neko iz Vlade Srbije nije setio da postoji neka tajna veza između finansijera i uređivačke politike. Pa da u srpskom zakonu piše da transparentnost mora da postoji i kad su tuđe države u pitanju, a ne samo naša. I da se na kraju ne desi da naša država izađe iz svih medija – kako bi u njih ušle strane države.