Koncert traži pravi koncept

U osnovnoj školi već je bila brucoš. U vreme kada su njeni vršnjaci sanjali o maloj maturi, 13-godišnja Tamara Stefanović upisala je Fakultet muzičke umetnosti. A sa 17 godina ova pijanistkinja mogla je da se uputi na biro – diplomirala je.

I profesor pedagogije bio je u čudu. Kako se studentima iz poštovanja obraćao na „vi”, rekao je: Gospođice, ne mogu da Vas primim na ispit. Kako ćete Vi sa 13 godina da govorite o pedagogiji!

– Možda nisam bila toliki vunderkind za klavir, koliko sam imala znatiželje za druge stvari. Roditelji su rekli da mogu da studiram, ali samo ako mi niko ne pomaže. Sa 13 godina pročitala sam celog Tomasa Mana i to mi je bilo bitnije od vežbanja. Čekala sam da naučim nemački i da ga pročitam u originalu, što je bio događaj u mom životu, jer biti samo muzičar nije dovoljno za muziku. Čovek mora da živi život punim plućima da bi mogao da izađe na scenu i bude celokupna ličnost – kaže Tamara Stefanović koja od 1991. živi u inostranstvu (SAD, Pariz, Keln, danas Berlin). Ovih dana bila je gost festivala „Bunt” na Kolarcu, kao deo klavirskog dua sa Pjer-Loranom Emarom iz Francuske. Za nju se ovde možda ne zna dovoljno, iako u Evropi ima zapaženu karijeru.

Kada je otišla u Nemačku zbog sankcija je ostala bez stipendije i pomišljala je i da promeni profesiju.

– I ja sam, kao u krdu, išla na takmičenja i vežbala iste etide kao i svi. I te pobede donose koncerte, ali to je mali cilj. Bitnije je shvatiti šta znači biti pijanista u današnje doba. Mi radimo posao koji nije preko potreban. Ima dovoljno pijanista na svetu. Zašto onda baš ja sada moram da sviram? Šta je to u meni specijalno? Imam dobru analizu dela i strast za pionirske projekte. Volim da idem putevima koji nisu utabani i želim da nađem svoju ulogu u društvu kojem ću biti korisna. Uopšte, svakog dana borim se za slobodu mišljenja da se ne bih vrtela stalno oko svojih misli. Volim nove stvari, u suprotnom bih se osećala kao da treniram samo jedan biceps, a ostalo telo atrofira – kaže naša sagovornica.

Ove godine imala je američku turneju sa Bulezovom muzikom, napravila je i sajt o njemu, a u Berlinu sarađuje sa video umetnicima, plesačima, di džejem, snima diskove.

– Svirati na koncertu Mocartovu sonatu koja nema veze sa Šopenom je srednjoškolski. Mora da se osmisli koncept. Sada smo u Beogradu napravili logičan most između Rahmanjinova i Ligetija. Jedan je gledao sa sentimentalnošću na prošlost, drugi je morao da gleda na budućnost. Na akademiji se ne uči dalje od Prokofjeva, a u prethodnim epohama svirala se samo nova muzika. U Betovenovo doba niko nije svirao Baha. Bulez je zato za mene otkriće – kaže Tamara Stefanović, čiji honorari od koncerata idu za Udruženje roditelja dece obolele od malignih bolesti „Zvončica”.

Tamarina sestra Suzana Stefanović je čelistkinja u Madridu, brat Ivan Stefanović violinista u orkestru Baltimora. Njih ovde ne pozivaju da sviraju, ali ona i to razume.

– Otišli smo rano, a ovde su nastali tektonski poremećaji na svim nivoima i zemlja je propatila kao neko ko je dugo bio bolestan. I ne znači da mi koji smo otišli znamo više, ali znamo nešto drugo i važno je da se ta znanja mešaju...

Jednom je, podseća, svirala sa Beogradskom filharmonijom i od tada je prošlo 25 godina. U međuvremenu je nastupala sa Simfonijskim orkestrom Čikaga, Londonskim simfoničarima, u Karnegi holu...

– Mnogo nas je napolju i mi volimo ovu našu zemlju. Znamo da je teško, ali ne razumemo zašto su vrata zatvorena. Pre dve godine držala sam kurs na našoj Akademiji. Četvoro studenata je odsviralo i otišlo i u sali je sedela samo jedna osoba, moja mama. Niko od profesora nije došao. Osećala sam se kao duh. Imala sam kurseve u Minhenu – i na njima ljude iz Japana, Amerike, Holandije. Dok se nisam snašla u Nemačkoj dolazila sam u Novi Sad i studenti su upijali sve kao ptići otvorenog kljuna. Kada nisam mogla više da dolazim, niko me nije ni potapšao po ramenu – priča Tamara Stefanović.

Pominje da se orkestri u Nemačkoj zatvaraju zbog nedostatka novca, a festivali manje planiraju unapred. Njen repertoar je zato stalno svež. „Uskočila” je u Ravelovu partituru za levu ruku u roku od dva dana, a prošle godine na Floridu išla sa bebom da svira Mocarta jer je neko u poslednji čas otkazao.

– To nas čini živim. Nemam sedam dana slobodno, bez koncerta. Sarađujem i sa neuropsihijatrima koji su se posvetili sportskoj psihologiji, jer je i naučno dokazano koji način vežbanja je efektivan. Ukoliko se napravi greška u toku koncerta ne treba očekivati da se brzo vratimo. To je kao kad avion „propadne” i ne može odmah da se uspenje – kaže pijanistkinja.

Ne propušta da pomene i naše izuzetne pijaniste koji žive napolju: Galju Vranešević, iz Novog Sada, inače i vrhunskog joga instruktora u Nemačkoj, i Nenada Lečića iz Kelna.

– Ne samo što je Lečić ovde bio vunderkind, već je jedan od najboljih pijanista koje smo ikada imali. On je umetnik svetskog nivoa. I što je ne manje bitno, ima toliko mudrosti, skromnosti, kolegijalnosti, plemenitosti i posvećenosti poslu, osobina koje se ne sreću svaki dan. Oni retko dolaze ovde, ali kada pričate sa njima, vi dobijate poklone – kaže Tamara Stefanović.