Zašto Milošević nije želeo Miteranovo prijateljstvo

Šta je ostalo od nekadašnjeg srpsko-francuskog prijateljstva? Da li samo izbledeli mit o bratskom odnosu dva naroda, kako inače Srbi infantilno shvataju bliskost država i naroda u međunarodnim odnosima? Kada je „Fejsbuk” ponudio opciju da korisnik svoju profilnu fotografiju zaogrne u boje francuske zastave, mnogi su to uradili. Ali nije bilo malo ni onih koji nisu želeli da to učine, u znak protesta što ista simbolika nije primenjena posle obaranja ruskog putničkog aviona iznad Sinaja. I neki Parižani su odbili da stave francusku trobojku na profilnu fotografiju, tvrdeći da su ljudi žrtve terorizma u svim delovima sveta. A neki Srbi su se setili i bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, kao i podrške Francuske za prijem Kosova u Unesko.

Govoreći o mitologizovanom francusko-srpskom prijateljstvu, posebno s naše strane, direktor Balkanološkog instituta SANU i nekadašnji ambasador u Francuskoj dr Dušan T. Bataković nabraja nekoliko podataka koji se često pominju i podgrevaju taj mit, a da pri tom ne odgovaraju istorijskoj istini.

– Tako, na primer, u čast pobede hrišćanskog oružja na Kosovu 1389. godine nisu zvonila zvona Katedrale Notr Dam, nego zvona Opatije u Sen Deniju. Takođe je mit da su De Gol i Draža Mihajlović pohađali istu vojnu školu u Francuskoj. Tačno je samo to da De Gol Josipu Brozu Titu nikada nije oprostio montirani proces generalu Draži i da je u više navrata izjavio da njega i Tita razdvaja krv nevinog đenerala. Dok je bio na vlasti, uprkos mnogostrukim pokušajima iz Beograda, De Gol je odbijao da se sretne sa Titom – kaže Bataković.

Osnovicu francusko-srpskog prijateljstva, napominje on, činile su takozvane Parizlije. To su stipendisti srpske vlade koji su od sredine 19. veka studirali u Parizu i po povratku u zemlju zauzimali elitna mesta u politici, Velikoj školi i diplomatiji. Još je Crnjanski, napominje Bataković, govorio da je Parizlija čarobna reč u srpskoj diplomatiji.

– Parizlije su imale odlučujuću ulogu u društvenom i političkom životu Srbije. Oni su preobrazili Srbiju od pašaluka u modernu državu. Običan narod zavoleo je Francusku posle albanske golgote 1915. godine, kada je Francuska okupirala ostrvo Krf da bi na njega smestila izgnanu srpsku vojsku. Manji deo vojske Francuska je poslala na oporavak u Bizertu i na Korziku, dok su izbegli civili školskog uzrasta upućeni na školovanje u francusko primorje, između Kana i Marseja. Iz njihovih redova kasnije je regrutovan novi sloj Parizlija, koji će u međuratnom periodu osnažiti francusko-srpske-jugoslovenske veze. Naši srpski seljaci su u rovovima Solunskog fronta upoznali francuske seljake, gde su videli da imaju slične težnje, želju za slobodom i poglede na svet. Tako je ljubav prema Francuskoj ušla u svaku srpsku kuću – napominje dr Bataković.

Ipak, podseća on, po stvaranju Jugoslavije, srpsko-francusko prijateljstvo počelo je da bledi, što zbog Jugoslavije, što zbog izmenjenih međunarodnih odnosa, u kojima je Francuska krajem tridesetih godina gubila dotadašnji uticaj. Zloslutnu najavu dolaska fašizma u Evropu obeležilo je ubistvo kralja Aleksandra u Marselju, atentat u kojem su on i francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu pali kao prve žrtve fašizma u Evropi.

– Ja sam na 75. godišnjicu atentata obnovio komemoraciju kao ambasador Srbije, što je naišlo na veliko odobravanje u francuskoj javnosti, posebno u samom Marselju. Naime, po okončanju svečane komemoracije, gde su bili tadašnji šef diplomatije Vuk Jeremić i prestolonaslednik Aleksandar sa sinom, prefekt marseljske oblasti me je pitao: „Pa gde ste vi Srbi u poslednjih 70 godina?” Rekao je i ovo: „Ceo život ovde živim i pitao sam se da li će neko u ime države da položi cvetak na spomenik kralju mučeniku.” Ja sam se pravdao Titovim animozitetom prema kralju i De Golovoj Francuskoj, pa onda Miloševićem i raspadom Jugoslavije – seća se Bataković i naglašava da je poslednji pokušaj obnavljanja prijateljstva sa francuske strane bila ponuda srbofilski nastrojenog predsednika Fransoa Miterana da pomogne Srbiji na način na koji je kancelar Helmut Kol pomagao Hrvatskoj. Milošević se, međutim, naljutio zbog Badinterove komisije i nikad mu se nije javio. Iako mu je Miteran rekao da je telefon otvoren 24 sata.

– I Rolan Dima, šef diplomatije u Miteranovo vreme, nudio se da posreduje. Dima mi je lično rekao da je, kad su on i Miteran bili đaci, pred Drugi svetski rat, u Francuskom udžbenicima pisalo da su Srbi najbolji narod na svetu, naravno, posle Francuza. Inače, Dima je, kao advokat, branio Srbe u slučaju Stevice Markovića, telohranitelja Alena Delona koji je ubijen u Francuskoj pod misterioznim okolnostima. Požalio mi se da ti Srbi nisu ličili na Srbe iz školskih udžbenika – kaže Bataković.

Da li je NATO bombardovanje potpuno narušilo tradicionalne veze Srba i Francuza?

– Čak su i za vreme bombardovanja Srbi hteli da sačuvaju taj osećaj dubokog prijateljstva prema Francuskoj, pa su spomenik zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu zavili u crno – ukazuje bivši ambasador u Parizu i napominje kako je tokom bombardovanja nekoliko desetina Francuza staroga kova došlo u Beograd da pruži podršku Srbiji.

– Želeli su da pokažu kako ne misle svi Francuzi kao njihova vlada. Kod mene je boravio unuk čuvenog maršala Franše d’Eperea, jedinog stranca proglašenog za srpskog vojvodu, koji je 1921. godine Beogradu uručio Legiju časti. To najviše francusko odlikovanje nosi samo nekoliko gradova u svetu – svedoči Dušan T. Bataković.

Francuski predsednik u vreme agresije Alijanse na SRJ Žak Širak tvrdio je da je sprečio Klintona i Veslija Klarka da poruše sve mostove u Beogradu. Bataković kaže da mu je Širak to lično potvrdio, kao ambasadoru Srbije.

Čak i o priznavanju Kosova nije postojalo monolitno jedinstvo francuskog političkog establišmenta. Bataković napominje da je spoljnopolitički odbor francuske Skupštine glasao protiv. Ipak, predsednik Sarkozi doneo je odluku da Francuska prizna Kosovo. I to kao jedna od prvih zemalja u svetu.

Ni Srbi ni Francuzi, izgleda, nisu više oni Srbi i oni Francuzi iz starih udžbenika.