Portret bez rama: Fransoa Oland

„Francuska je u ratu”, objavio je njen predsednik Fransoa Oland posle terorističkog masakra u Parizu u noći 13. novembra, u kojem je i sam bio meta: napadnut je i fudbalski stadion gde je posmatrao prijateljski meč nacionalnog tima sa Nemačkom. Potom je naredio bombardovanje položaja Islamske države, zatražio solidarnost EU i proglasio vanredno stanje.

Time je, prema ocenama medija, zacementirao svoj status „ratnog predsednika”, pošto mu je ovo treće suočavanje s terorističkom pošašću od kako je u maju 2012, kao kandidat socijalista, postao 24. stanar Jelisejske palate. Pre toga je, gotovo podjednako oštro, ali za nijansu manje ratoborno, reagovao posle napada na redakciju „Šarli Ebdoa” i na jednu parisku piljarnicu namenjenu Jevrejima.

Naredio je i da se jedini francuski nosač aviona „Šarl de Gol” zaputi ka sirijskom priobalju, a svi njegovi potezi su, koliko očekivani, toliko motivisani i političkom iznudicom: da kao najnepopularniji šef države u novijoj istoriji popravi svoj katastrofalni rejting. Način na koji obavlja svoj posao, pre 13. novembra, odobravalo je samo 12 odsto sugrađana.

„Mesje Mekani” postao je tako „mesje Odlučni”, mada, istini za volju, njegova ratobornost (koju cinici objašnjavaju i njegovom željom da se dodvori desnici, odakle ga vrebaju Marin le Pen i pretendent za povratak u predsedničku rezidenciju Sarkozi) nije rezultat samo najnovijih događaja. Valja se podsetiti da je, dok je Obama bio na „zadnjem sedištu”, Oland držao komande aviona koji su bombardovali Libiju i rušili pukovnika Gadafija.

Ono što će, međutim, još obeležiti Olandov mandat jeste rekordna nezaposlenost i politička nekompetentnost. Otkako je postao predsednik, Oland je, naime, javnost i svoje birače više zabavljao nego što ih je inspirisao.

Predsednik je, uostalom, postao posle povlačenja favorita – direktora MMF-a Dominik Stros Kana, koga je oduvala afera sa hotelskom sobaricom na Menhetnu. Ali ni Oland nije pokazao mnogo veću suzdržanost kad je reč o kaišu na pantalonama: posle trodecenijskog nezvaničnog braka sa Segolen Rojal i četvoro dece, otkriveno je da je bio ljubavnik novinarke „Pari mača” Valeri Tervalije, koja se s njim u predsedničku rezidenciju uselila kao opet neoficijelna prva dama. Ubrzo je i ona doživela sudbinu prevarene prethodnice, kad je predsednik snimljen kako na motociklu napušta stan glumice Džuli Gaje.

To je, doduše, više fasciniralo ostatak sveta nego Francuze, koji nemaju preveliko interesovanje za ljubavni život svojih vođa – ili ih ne tretiraju kao skandale – i predsednici su ljudi. Rođen je 1954, obrazovao se u školama koje liferuju pripadnike francuske činovničke i političke elite, a u politici je već 30 godina. Šef socijalista bio je od 1997. do 2008, a zanat je pekao kao ekonomski savetnik svog slavnog prethodnika Fransoa Miterana.

Pokazao se, međutim, uspešnijim u borbi za vlast nego na vlasti. Obećao je da se 2017. neće ponovo kandidovati ako ne smanji nezaposlenost, a tek će se videti šta će sa ratnim ovlašćenjima uraditi kad pariski šok umine.