Портрет без рама: Франсоа Оланд

„Француска је у рату”, објавио је њен председник Франсоа Оланд после терористичког масакра у Паризу у ноћи 13. новембра, у којем је и сам био мета: нападнут је и фудбалски стадион где је посматрао пријатељски меч националног тима са Немачком. Потом је наредио бомбардовање положаја Исламске државе, затражио солидарност ЕУ и прогласио ванредно стање.

Тиме је, према оценама медија, зацементирао свој статус „ратног председника”, пошто му је ово треће суочавање с терористичком пошашћу од како је у мају 2012, као кандидат социјалиста, постао 24. станар Јелисејске палате. Пре тога је, готово подједнако оштро, али за нијансу мање ратоборно, реаговао после напада на редакцију „Шарли Ебдоа” и на једну париску пиљарницу намењену Јеврејима.

Наредио је и да се једини француски носач авиона „Шарл де Гол” запути ка сиријском приобаљу, а сви његови потези су, колико очекивани, толико мотивисани и политичком изнудицом: да као најнепопуларнији шеф државе у новијој историји поправи свој катастрофални рејтинг. Начин на који обавља свој посао, пре 13. новембра, одобравало је само 12 одсто суграђана.

„Месје Мекани” постао је тако „месје Одлучни”, мада, истини за вољу, његова ратоборност (коју циници објашњавају и његовом жељом да се додвори десници, одакле га вребају Марин ле Пен и претендент за повратак у председничку резиденцију Саркози) није резултат само најновијих догађаја. Ваља се подсетити да је, док је Обама био на „задњем седишту”, Оланд држао команде авиона који су бомбардовали Либију и рушили пуковника Гадафија.

Оно што ће, међутим, још обележити Оландов мандат јесте рекордна незапосленост и политичка некомпетентност. Откако је постао председник, Оланд је, наиме, јавност и своје бираче више забављао него што их је инспирисао.

Председник је, уосталом, постао после повлачења фаворита – директора ММФ-а Доминик Строс Кана, кога је одувала афера са хотелском собарицом на Менхетну. Али ни Оланд није показао много већу суздржаност кад је реч о каишу на панталонама: после тродеценијског незваничног брака са Сеголен Ројал и четворо деце, откривено је да је био љубавник новинарке „Пари мача” Валери Тервалије, која се с њим у председничку резиденцију уселила као опет неофицијелна прва дама. Убрзо је и она доживела судбину преварене претходнице, кад је председник снимљен како на мотоциклу напушта стан глумице Џули Гаје.

То је, додуше, више фасцинирало остатак света него Французе, који немају превелико интересовање за љубавни живот својих вођа – или их не третирају као скандале – и председници су људи. Рођен је 1954, образовао се у школама које лиферују припаднике француске чиновничке и политичке елите, а у политици је већ 30 година. Шеф социјалиста био је од 1997. до 2008, а занат је пекао као економски саветник свог славног претходника Франсоа Митерана.

Показао се, међутим, успешнијим у борби за власт него на власти. Обећао је да се 2017. неће поново кандидовати ако не смањи незапосленост, а тек ће се видети шта ће са ратним овлашћењима урадити кад париски шок умине.