Loš bis demantuje poruku koncerta

Dom poznatog pijaniste Aleksandra Madžara od 1991. godine nalazi se u Briselu, političkom centru u koji su uprte oči Evrope, naročito poslednjih dana zbog hapšenja i potrage za teroristima u opštini Molenbek. Madžar će u sredu održati koncert na Kolarcu, ali kao čovek koji dolazi sa „lica mesta”, najpre nam prenosi utiske povodom situacije o kojoj mediji danonoćno izveštavaju.

– Nije ni smelo, a ni originalno reći da će, dok Bliski istok ne nađe novu ravnotežu, biti tenzija i da će stradati ljudi koji se inače osećaju zaštićenima. Na ulicama Brisela je mirnije, manje je vreve, tako da to čak, na neki neprijatan način, ima prijatnu dimenziju. Ljudi su, naravno, potreseni. Kad u Parizu vidite nekoga ko pali sveću, on odaje poštu žrtvama, ali kada pomislite da je ta osoba nekoga izgubila, onda to postaje nepodnošljivo – kaže Aleksandar Madžar.

Prema njegovim rečima, zapadna Evropa veoma se uzbudila oko migrantske krize koja nas je zadesila usred leta. „Mediji su se uhvatili za to kao za slamku spasa, zato što im valjda manjka tema i informacija. Levičarski komentatori u Belgiji kažu da je psihoza oko migranata sramotna, zato što Evropa, sa više od 500 miliona građana, nije u stanju da primi milion ljudi, dok je Turska, sa daleko manje stanovnika, primila skoro dva miliona migranata. Šta očekivati od okolnih zemalja koje su bliže tom žarištu? Inače, sreo sam u Nemačkoj migrante iz Bangladeša koji kažu da se tako srdačno i ljudski o njima niko nije brinuo kao u Srbiji”, ističe Madžar.

Veliki broj izbeglica, kako dodaje, neko vreme živeo je u parku u centru Brisela, što je za javno mnenje bilo „nefotogenično i zabrinjavajuće”.

– Na zapadu postoji jedan građanski sloj koji smatra da se o politici ne priča. Ponekad se zapitam nije li to zato što se stide svojih uverenja, jer smatram da ima malo zanimljivijih tema od politike. Fascinira me svet posebno posle ekonomske krize, zato što se čini da krizi nema kraja i da se sve dovodi u pitanje. Nadajmo se da će i migranti naći posao i da će imati smislenu egzistenciju. U Briselu je inače život lep, visok je nivo socijalne zaštite. Šetnja u jedanaest uveče ili u tri ujutru nije problem, što ne znači da kriminala nema – kaže naš pijanista.

Robinson Kruso za klavirom

Sa violončelistkinjom Ksenijom Janković i violinistom Bogdanom Božovićem, sa kojima je i ranije sarađivao, sviraće u sredu u okviru koncerta „Susret majstora”...

– Izvešćemo Betovenov trio koji je vizionarski, dirljiv i pun topline. Betoven je bio humanista, dok su pojedini veliki kompozitori živeli u nekoj vrsti solipsizma i građanske udobnosti. Sviraćemo i trio Čajkovskog, delo visokog romantizma, gde sva tri instrumenta dolaze do izražaja – naglašava Madžar, i dodaje da mu savremena muzika sada nije prioritet.

– Čovek sa 25 godina prijemčiviji je za učenje, nego sada sa 47. Donekle sam i ponosan na sebe, jer sam u poslednje dve godine naučio dva izuzetna dela, drugi koncert Bartoka i Prokofjeva. Dok god čovek ima osećaj da može da se uhvati u koštac sa takvim izazovima, to je znak da su svirački mehanizmi na svom mestu. Koncert Prokofjeva vredi truda i znoja, a to sa nekim savremenim delom, gde se još nije osušilo mastilo, ne možete znati unapred. Dela nove muzike obično su veoma zahtevna, treba mnogo vremena da se pročitaju, nema snimaka. Osećate se kao da ste na pustom ostrvu, morate sve sami kao Robinson. To može da bude psihološka barijera za izvođača.

Madžar, recimo, svira dela Harisona Bertvisla (1934), i napominje da nije pitanje da li su nove kompozicije dobre ili loše, već da li odgovaraju  njegovom senzibilitetu. „Taj problem sa Bartokom nemam, i znam da on neće biti samo štap, već i šargarepa. Ako me neko zainteresuje savremenim projektom, pre ću reći da, nego ne. Ako mi ponude Bulezovu (1925) prvu sonatu – pristaću, ako traže drugu koja traje pola sata, neću imati vremena da je savladam”.

Pokretna meditacija

Naš sagovornik nedavno je svirao u Španiji i Norveškoj, a u Australiji je 2012. imao turneju. U Kini i Južnoj Americi takođe je bio na turneji. Prošle godine u Vašingtonu, u Kongresnoj biblioteci izveo je, kako kaže, kolosalno delo „Mantra” Štokhauzena (1928-2007), u kojoj ima i elektronike, pult koji modifikuje zvuk, mikrofon i udaraljke.

– Sviram rado i delo Erika Volfgana Kongolda (1897-1957), za levu ruku i gudače, što je od njega naručio Paul Vitgenštajn, pijanista koji je u Prvom svetskom ratu ostao bez desne ruke. Ravel je napisao koncert za levu ruku istim povodom. Obeležavanje godišnjice Velikog rata je dobro, sve dok ne vodi u revizionizam, o čemu se mnogo govorilo – kaže Madžar koji predaje u Briselu, gde mu je student Sara Vujadinović za koju ističe da je jedan od najvećih talenata.

Dotakli smo se i priče o bisevima, o čemu kaže:

– Biseve nikada ne spremam unapred. Bisevi su deo uspelog koncerta, a ja sam pomalo sujeveran. Zamislite, vežbam bis, a onda odsviram neki osrednji koncert gde pola publike ode pre kraja, a ostali me aplauzom isprate do vrata. Sad je moda interaktivnih biseva. To je lepo, dok je muzički rezultat na nivou ostatka koncerta. Loše izabran bis može i da demantuje poruku koncerta. To mora biti trešnja na torti, ne sme da bude krastavac!

U narednom periodu imaće nastupe u Vigmor holu u Londonu, u Norveškoj, Holandiji, Italiji, SAD-u. Najavljuje kako će 2016. stići u Beograd.

– Od 2011. praktikujem šetnje od grada do grada, koje traju i po devet sati. Možemo reći da je to nasleđe peripatetičke filozofske škole. Bah je išao peške u Hamburg da čuje čuvenog orguljaša Bukstehudea, ljudi idu na hodočašće, a ja svake godine nađem dve nedelje za šetnju. Za pet godina, uz pauze, iz Brisela sam peške stigao do Sentandreje. To je i vid pokretne meditacije. Pridruže mi se i prijatelji, mada je taj tip šetnje individualan i teško ćete naći nekoga ko, na dugim rutama, ide istim ritmom kao vi. Iduće godine plan mi je da pešice dosegnem i svoj rodni grad!