Tri penzijska stuba – primer Australije

Za razliku od zemalja u okruženju, Srbija kasni s reformom penzijskog sistema, a jedna je od retkih koja nije uvela obavezno privatno penzijsko osiguranje, tzv. drugi stub. Da bi postojeći sistem funkcionisao, optimalno bi bilo da odnos broja penzionera i zaposlenih bude jedan prema četiri. U Srbiji je taj odnos jedan prema jedan, a „nama svakog meseca 350 miliona evra ode na penzije” (premijer Vučić 19. 7.)

Da bi PIO fond izdržavao sam sebe, tj. da se ne bi održavao sa gotovo 50 odsto isplata iz budžeta (čitaj: uzimanje kredita u inostranstvu), trebalo bi da se broj zaposlenih poveća nekoliko puta.

Međutim, gospodin Altiparmakov („Politika”, 12. novembra) navodi da reforme penzijskih sistema u Istočnoj Evropi u poslednjih dvadesetak godina nisu uspele. Pogledajmo zato gde je reforma uspela i koji je penzijski sistem među najboljima u svetu već skoro desetak godina. To je australijski tzv. superannuation model. Naime, u Australiji postoje dve vrste penzija – državne i lične-individualne. Državna penzija, nulti stub, ista je za sve starije od 67 godina, bez obzira na to da li su ikad radili i iznosi oko 1.500 australijskih dolara.

Godine 1992. uveden je drugi stub individualnog ili ličnog penzijskog osiguranja, koji je obavezan za sve zaposlene. G. Altiparmakov govori o privatnim penzijama i samo o privatnim fondovima, mada fondovi mogu biti u privatnom ili državnom vlasništvu, ali i svako pojedinačno može napraviti svoj lični penzijski fond.

Osnivači fondova su banke ili osiguravajuća društva u privatnom ili državnom vlasništvu ili pojedinci. Najveći fondovi u Australiji su u državnom vlasništvu. Ukupna vrednost ovih fondova u Australiji je oko 1.747 milijardi dolara, što je premašilo BDP iz 2013. godine i predstavlja četvrti najveći penzioni fond u svetu, posle SAD (16.851 milijardi dolara), Japana (3.721) i Velike Britanije (2.736), dok je nemački fond 498 milijardi dolara.

Drugi stub penzijskog osiguranja dizajniran je da čuva i akumulira novac zaposlenih u investicionim fondovima. Novac u fondovima je na ličnim računima zaposlenih sve do momenta odlaska u penziju. Svaki zaposleni samostalno odlučuje u koji će fond investirati svoj novac.

U osnovi, postoje dva načina ulaganja u fondove. Prvi je obaveza za sve poslodavce da uplaćuju (9,5 odsto) neoporezovane bruto zarade na individualne račune radnika. Do 2020. godine taj iznos će se povećati na 12 procenata. Kada je Australija prvi put uvela obavezno individualno osiguranje, ono je iznosilo samo tri odsto.

Drugi način je dobrovoljna uplata na svoj individualni račun tzv. treći stub. Ovde je bitno napomenuti da je novac uplaćen u treći stub oporezovan a u drugom stubu nije.

Propisana starosna granica za odlazak u penziju nedavno je u Australiji pomerena sa 65 na 67 godina i za muškarce i za žene, ali je minimalna granica života za odlazak u privatnu penziju 60 godina. U slučaju bolesti ili invaliditeta, novac se može podići i pre 60. godine, a u slučaju smrti, celokupan iznos nasleđuje nominovana osoba. Ako se ili kada se jednom celokupan iznos sa ličnog računa potroši, onda penzioner prelazi na državnu penziju koja je ista za sve. Ali ne može se u isto vreme dobijati i puna državna i lična privatna penzija.

Pojedinac sam odlučuje do koliko će godina raditi, čak i ako pređe propisane godine života jer one nisu obavezne, ali ne može i da radi i da prima državnu penziju, osim u minimalnom iznosu, koja je zakonski regulisana. Nacionalne penzije ne postoje, beneficirani radni staž takođe ne postoji, osim što pojedinci u policiji i vojsci mogu ranije podići novac sa svog računa, ako to žele.

Radno sposobno stanovništvo u Australiji tako se pretvorilo u stotine hiljada malih akcionara-kapitalista koji vode računa o svojoj štednji i kapitalu. Penzijska reforma poslužila je i kao snažan podsticaj razvoju celokupne ekonomije. Na primeru Australije je dokazano da je privatno ili lično penzijsko osiguranje najkraći i najbolji put u kapitalizam.

U ovakvom modelu sredstva pojedinaca nalaze se na individualnim računima zaposlenih, pa političari i partije ne mogu uticati na njih niti mogu obećavati veće penzije ili smanjivati postojeće.

I za Srbiju bi bilo idealno da uvede tri stuba penzija. Prvi stub bile bi državne ili socijalne penzije, tzv. nulti stub, koje bi dobijali svi građani stariji od 65 godina, bez obzira na to da li su ikada radili, osim onih koji imaju ličnu penziju. One bi se finansirale iz budžeta. Druga vrsta bile bi penzije za sve one koji su radili i koje bi se finansirale iz doprinosa postojećih radnika. Koliki bi taj procenat bio, lako je izračunati, ali je evidentno da bi se tokom vremena smanjivao, kao i budžetsko finansiranje. I treća vrsta penzija, tzv. drugi stub, bile bi lične-individualne ili, kako to mnogi nazivaju, privatne penzije.

Konsultant – analitičar finansijskog sektora, Sidnej, Australija