Albanski recept za prevaspitavanje Srbije

Redakcija „Politike” dobila je pismo koje je zamenik ministra za kulturu, omladinu i sport Kosova Redžep Hoti uputio Vladimiru Kostiću, predsedniku Srpske akademije nauka i umetnosti, i u kojem, na uglavnom nepravilnom srpskom jeziku, predlaže Srbiji da odustane od svog „srednjovekovnog, mitskog, izmanipulisanog identiteta” i da iskoristi gubitak Kosova za integraciju Srbije u Evropsku uniju, uz upozorenja šta će se desiti ako Srbija ne posluša njegove savete. Pismo je stiglo u našu redakciju u nedelju 22. novembra, dok ga je Srpska akademija nauka i umetnosti dobila tek u utorak 24. novembra. Pismo predsednika SANU prenosimo u celosti, dok smo iz obraćanja Redžepa Hotija izdvojili delove. 

Vladimir Kostić: Isprazni govor iz kog viri mržnja

Poštovana gospođo Smajlović,

Pismo koje mi je navodno uputio Redžep Hoti je stiglo do mene znatno kasnije nego što je dostavljeno Vama, što čini mi se jasno govori o estradnoj nameni ovog inače podužeg teksta. Teško mi je da ove redove drugačije doživim nego kao neskrivenu provokaciju, iza čijih okvira često ispraznog govora političke korektnosti viri lice mržnje i predrasuda, bezprizivnih osuda, ali i izvesnog istorijskog trijumfalizma zasnovanog na posledicama neprihvatljivog međunarodnog presedana brutalne vojne intervencije prema Srbiji (neke od mojih prethodnih konstatacija odnose se na time izazvanu žalosnu realnost Kosova i Metohije i ni u kom slučaju ne znače prihvatanje njene moralne zasnovanosti). Otkuda tolika poučnost u redovima kojima mi se nepozvan obraća, pošto ih je prethodno podelio medijima? Ukoliko se ne poslušaju njegovi saveti, na nekoliko mesta ne skriva svoju zabrinutost šta bi se sve moglo desiti preostaloj „srpskoj etničkoj zajednici“, uključujući i da bude „ubijena izolacijom i usamljenošću“. O istorijskim falsifikatima i ljupkoj podeli naša dva naroda na ekstreme u svakom pogledu, nemam nameru da odgovaram. Zadržavam pravo da se stidim zbog njegovog zoološkog pristupa. Sredina u kojoj živim je izgubila pravo na naivnost i, sa mnom ili bez mene, umeće da pronikne u prave namere njegovog pisma.

Osnovne pretpostavke svakog pravog dijaloga su iskrenost i izostanak predrasuda. U obraćanju gospodina Hotija obe pretpostavke izostaju.

----

Redžep Hoti se u pismu poziva na Kostićeve nedavno iznete stavove o Kosovu i Metohiji kao i na reči premijera Vučića da će pre otići iz Vlade Srbije nego što će pokvariti prijateljstvo sa Nemačkom, što dovodi u vezu sa pregovaračkim poglavljem 35, „posredstvom kojeg EU traži od Srbije da definitivno napusti Kosovo, time što će se odrediti granice između dveju država, a i više od toga”. Hoti na osnovu toga iznosi nadu u pokretanje komunikacije s „klasom političara i intelektualaca iz Beograda”. On piše da Kosovo, nakon što je proglašeno za nezavisnu državu, podržanu od dobrog dela međunarodne zajednice, nosi teret „cene” koju Srbija treba da plati. To je u pismu definisano u petnaest tačaka – između ostalog Srbiji se sugeriše da preuredi „budućnost zatrovanu viševekovnim srednjovekovnim, mitskim, izmanipulisanim identitetom”, da pokrene „mehanizam sveobuhvatnog duševnog katarzisa za jedan nov početak”, da se „definitivno opredeli za Zapad uz što manje štete, ili štete koje se mogu popraviti, u odnosima sa Rusijom” i da „’gubitak’ Republike Kosovo posluži za integraciju Srbije u Evropsku uniju”. Od Srbije se očekuje i da „Republiku Kosovo pozicionira u okviru jasne strategije koja garantuje suverenost Srbije i služi predupređivanju mogućih separatizama unutar nje, kada je reč o AP Vojvodina, mađarskom pitanju, kao i pitanju drugih etnija, Bošnjaka i Albanaca u Sandžaku i preševskoj dolini”.

Hoti ocenjuje da Srbija „danas ozbiljno ugrožava srpsku zajednicu u Republici Kosovo, kao i čitavu njenu strategiju baziranu na reformama i dobitku”.

Takođe ukazuje: „Ovom prilikom, ni u kom slučaju ne želim reći da su samo škrtost srpske politike i neodgovornost Beograda i određenih krugova Srpske pravoslavne crkve pri postavljanju sve većih zahteva u ime onoga što se može nazvati srpskim na Kosovu, ili u ime ’nadoknade srpskih poraza’, veoma otežali i doveli do kritične tačke privilegovanu etničku zajednicu na Kosovu kao i dijalog o normalizaciji odnosa između dve zemlje. U okviru ovakvih politika ima teških grešaka i u Prištini i, naročito, u Briselu. Ali je istina da je sada svima u najvećoj meri postalo jasno da mora postojati granica za ekskluzivne slobode i prava srpske zajednice u odnosu na druge zajednice na Kosovu.”

Ističući da je „divlja kampanja Srbije u slučaju Unesko, gde je Kosovo predstavljano kao deo Srbije, kao deo njene istorije i nasleđa, bila jedna od najvećih i najštetnijih grešaka koje je Srbija učinila od završetka rata na Kosovu do danas”, Hoti naglašava da „pretnja vrhova srpske politike i Srpske pravoslavne crkve da će Kosovo braniti i ratom, predstavlja retoriku koja pre svega šteti srpskoj zajednici na Kosovu” ali i perspektivi države Srbije.

Hoti podseća da srpska zajednica na Kosovu može odbijati priznanje institucija Kosova, „ali da to ne negira realnost da Srbi na Kosovu, prema ustavu i Ahtisarijevom planu, imaju zagarantovana prava i slobode”. Piše da je „Kosovo prihvatilo dijalog bez uslova, ne tražeći od Srbije da se distancira od svoje prošlosti i zla koje je nanela kosovskom narodu”. „To je stvar vaše savesti i dobro je što od vas nije traženo ništa, štaviše ni da tražite oproštaj za zlo koje ste učinili kosovskom narodu”, navodi Hoti. Govoreći o „nasilju i okupaciji jednog dela severa Republike Kosovo od strane bandi i Republike Srbije”, Hoti konstatuje da će „Republika Kosovo, ukoliko ovi gore pomenuti delovi imaju volju da ostanu u getu, imati dovoljno vremena da sačeka građane ovih oblasti kako bi se oni, dobrovoljno, integrisali u jedinstven sistem Republike Kosovo”.

Hoti podseća Srbiju da njen izlazak na albansko primorje preko nacionalnog auto-puta Merdare–Priština–Drač, „koji je izgrađen isključivo novcem Albanaca”, predstavlja „novo poglavlje i za strateške interese srpske države”, zbog kojih je ona „koliko do juče više puta ratovala sa ciljem da osigura izlazak na otvorene vodene puteve”. „Danas možete proći ovim putem bez ijedne teškoće i bez vođenja rata. I mnogo više od toga. Da biste to ostvarili potrebna vam je samo volja za dobrosusedskim odnosima.”

Hoti tome dodaje: „S druge strane, Srbija danas od Republike Kosovo ubire između 700 miliona i jedne milijarde evra u gotovom novcu svake godine, ne ulazeći u statistike ostalih tržišta Albanaca u regionu. A to znači da su Albanci, u ekonomskom i trgovinskom smislu, zlatan rudnik za ekonomiju i dobrobit vaše države i njenih građana. Republika Srbija ne hrani samo svoju dušu preko srpske kulture i nasleđa na Kosovu, već ona, preko Republike Kosovo, hrani i svoju decu. Ovom prilikom ne želim da vam spomenem opšte isključivanje Albanaca od vašeg tržišta, zato što Srbija ne konzumira skoro ništa od albanskih proizvoda.”

Iznoseći da ne bi želeo „da se dogodi da većinska albanska zajednica pokaže takvu vrstu velikog zanemarivanja srpske zajednice”, Hoti upozorava: „Ukoliko bi razvoj išao u tom pravcu srpska etnička zajednica bi bila ubijena izolacijom i usamljenošću u Republici Kosovo.”

Za njega je „Republika Kosovo ’magična figura’ koja može doneti mnoga dobra, ne samo ekonomska, državi Srbiji, „ali ne ako se:

Ratuje protiv Republike Kosovo!

Kosovo ne vidi kao ekskluzivno srpski posed!

Ne pokušava da se Kosovo izoluje!

Ne preti se Kosovu!

Ne želi komadanje Kosova!

Ne ucenjuju perspektive Albanaca!

Republika Kosovo, celovita i jedinstvena kakva jeste, zapravo je garant očuvanja suverenosti Republike Srbije.”

U pismu, koje u celosti možete pročitati na sajtu „Politike”, Hoti zaključuje da Albanci, koji žive u pet država u regionu, „nikada nisu vodili ratove za osvajanje tuđe teritorije” i da su „sada postali kičma stabilnosti i saradnje ne samo u pet država u kojima žive, već i ključni faktor za stvaranje stabilnosti i dobrosusedske saradnje u regionu”.

Priredila: M. Dimitrijević

(Foto Sajt Ministarstva kulture KiM)

Ko je Redžep HotiRedžep Hoti, zamenik ministra kulture Kosova i Metohije, rođen je u Velikoj Kruši, 12. januara 1964. Završio je studije albanskog jezika i književnosti na Univerzitetu Kosova, magistrirao iz oblasti filologije na istom univerzitetu, a od 2003. usavršava se na Odeljenju političkih i međunarodnih nauka na Evropskom univerzitetu u Tirani. U biografiji tvrdi da poznaje nemački, engleski i srpski jezik. Bio je politički savetnik premijera Bajrama Redžepija. Osnovao je prvu kancelariju Vlade Kosova u Unmiku i bio je jedan od uređivača brojnih međunarodnih dokumenata Kosova.Poznat je po brojnim incidentima i šovinističkim antisrpskim ispadima u svojim medijima – dnevnim listovima „Infopres”, „Albanska tribina”, i nedeljniku „IP magazine”. Zbog kleveta i pretnji novinarki Jeti Džari u „Infopresu” Euleks je 17. avgusta 2011. protiv Hotija podigao optužnicu. U septembru 2007. na celoj naslovnoj strani „Infopresa” objavio je tekst sa slikom vladike Artemija i imenima stotinak Srba iz Prištine koji su označeni „kao diskriminatori i nosioci ekonomskog genocida koji je 1996. godine sproveden nad 150.000 albanskih radnika”. Objavljeni spisak Srba je, u stvari, bila pisana inicijativa srpskih intelektualaca i predstavnika crkve za izgradnju naselja za povratnike na brdu Veternik kod Prištine, upućena tadašnjim vlastima u Beogradu, a koja nikada nije realizovana, a u kosovskim uslovima mogao je biti shvaćen i kao neka vrsta poternice.Nezadovoljan izjavama predsednika Srbije Tomislava Nikolića o ulasku pokrajine u Unesko, Redžep Hoti je 10. oktobra ove godine napisao pismo u kojem je, između ostalog, konstatovao da je zapadna civilizacija 1999. godine tokom 78 dana neprekidnog bombardovanja intervenisala „kako bi spasila jedan drevni evropski narod, možda i jedini autohtoni narod od uništenja”.„Dozvolite mi da vas obavestim da samo paleohrišćanski period na Kosovu garantuje našoj Republici blago svetskih razmera baštine i drevne hrišćanske (katoličke) civilizacije, počevši od trećeg veka pa do šestog veka i dalje nakon Hrista”, zapisao je Hoti, ali nije jasno kako je utvrdio da su hrišćanski ostaci do 4. veka nove ere – katolički, kada je do podele na pravoslavne i katolike došlo tek u 11 veku.D. Spalović

-------------------------------------------------

PISMO PRENOSIMO U CELINI:

Predsedniku Srpske Akademije Nauka i Umetnosti,

g. Vladimiru Kostiću

Poštovani Predsedniče SANU,

Pozivajući se na vaš stav da „Kosovo podrazumeva ogroman broj onoga što predstavlja našu kulturnu osnovu i oko toga moramo da se borimo i zubima i noktima… i da, govoreći pošteno,… možemo da se gledamo u oči i lažemo, ali alternativa je vrlo jasna… Kosovo više nije u rukama Srbije”;

Pozivajući se na stav sadašnjeg predsednika Vlade Republike Srbije g. Aleksandra Vučića¹: „Pre ću otići iz Vlade Srbije, nego da pokvarim prijateljstvo sa Nemačkom”, nadam se da će najzad moći da se pokrene komunikacija sa klasom političara i intelektualaca iz Beograda. To ne znači da je ona oslobođena prošlosti. Ne. Vidi se da je ona uopšte i u mnogim aspektima ostala aktivni relikt jednog bivšeg režima, države koja je u bliskoj prošlosti učinila velika zla kosovskom narodu i ne samo njemu. Ali ne možemo reći da ona ne pokušava da se uzdigne iznad nasilne prošlosti kako bi vodila dijalog sa sadašnjošću, kako bi joj dala nadu i perspektivu.

Zna se da je gore navedena izjava premijera Srbije vezana za poglavlje 35, posredstvom koje EU traži od Srbije da definitivno napusti Kosovo, time što će se odrediti granice između dveju država, a i više od toga.

Naravno, nakon što je proglašena Republika Kosovo, koja je kao nezavisna i suverena država podržana od dobrog dela međunarodne zajednice Kosovo je, osim što nosi teret „cene” koju treba da platite, u mnogim aspektima pretvorena u izazovnu, „magičnu figuru”, koja od Vas zahteva:

Prvo, da preuredite vašu budućnost zatrovanu viševekovnim srednjovekovnim, mitskim, „izmanipuliranim identitetom”;

Drugo, da se srpsko biće i duša usmerite u vreme i prostor trećeg milenijuma, u okviru vrednosti i odnosa koji su priznati i isprobani od strane svih demokratskih država i društava, a u prvom redu i od strane samog srpskog naroda;

Treće, da se pokrenete mehanizam svaobuhvatnog duševnog katarzisa za jedan novi početak, novo preporađanje Srba u istinama realnog sveta iz prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti;

Četvrto, da se definitivno opredelite za Zapad uz što manje štete, ili štete koje se mogu popraviti, u odnosima sa Rusijom;

Peto, da se nakon višegodišnjih ratova na prostorima bivše SFRJ srpski interesi definišu na demokratski način, težeći da se Republika Srpska iz sastava BiH integriše u okvire Republike Srbije;

Šesto, da Republiku Kosovo osmislite ne samo po cenu koja ne vređa srpsko dostojanstvo već da taj „gubitak” posluži za integraciju vaše zemlje u Evropsku Uniju;

Sedmo, da se Republika Kosovo meterijalizuje kao ekonomska, trgovačka i finansijska vrednost od strateške važnosti za Srbiju, njenu državu i građane;

Osmo, da Republiku Kosovo pozicionirate u okviru jasne strategije koja garantuje suverenost Srbije i služi funkcionalizaciji predupređivanja mogućih separatizama unutar nje², kada je u pitanju Autonomna pokrajina Vojvodina, mađarsko pitanje kao pitanje i drugih etnija, Bošnjaka  i Albanaca u Sandžaku, Preševske doline itd.;

Deveto, da Zajednica opština sa srpskom većinom ima formalnu političku težinu za Srbe na Kosovu³, kao samostalni politički i etnički organizam, proforma i bez ekzekutivnog i pravnog odlučivanja;⁴

Deseto, da političke, etničke i strateške odluke Zajednice nađu primenu u kosovskim opštinama ili kod onih sa većinskom srpskom populacijom koje, realno, imaju izvršnu snagu donošenja odluka kao mini države;⁵

Jedanaesto, da Beograd posredstvom Zajednice ima politički centar odlučivanja na Kosovu kako bi usglasila svoju strategiju sa tamošnjom srpskom zajednicom;⁶

Dvanaest, da Zajednica dobije težinu nasuprot Republici Kosovo, kako bi samo „kontrolisala” ne samo perspektivu Kosova, već i da postane značajan faktor odlučivanja tokom budućeg razvoja kosovske države, sve do mogićnosti njegove podele ili etničkog komadanja;

Trinaesto, da Republika Kosovo, prema mogućnostima, zaposli najveći deo srpske zajednice u državnoj i javnoj administraciji, onaj deo koji je bio na službi u paralelnim službama i organima Srbije na Kosovu;

Četrnaesto, da srpski faktor na Kosovu sačuva zagarantovanu ustavnu snagu od dve trećine njihovih glasova u Skupštini Kosova, bez čega nije moguća niti jedna značajna ustavna promena u okviru Republike Kosovo;⁷

Petnaesto, da Ujmansko jezero i strateški deo severoistočne granice Republike Kosovo budu u vlasništvu Srbije i, prema mogućnostima, u službi njenih interesa;

Šesnaesto, da se moguća buduća perspektiva Albanaca između Republike Albanije i Republike Kosovo, kao de fakto dve albanske države, ne može ostvariti i uobličiti bez direktnog uključivanja etničkih Srba sa Kosova⁸ i Republike Srbije;

Poštovani Predsedniče SANU,

Ovo su nekoliko strateških tačaka koje se mogu pročitati tokom procesa određivanja pozicija Republike Srbije u okvirima Zapadnog Balkana, i unutrašnjeg uređenja srpske države,⁹ kao i uređenja spoljnih odnosa u evropskoj perspektivi a da, u isto vreme, sačuva njeno prirodno prijateljstvo sa Rusijom.

Međutim, tokom ovog procesa od decenije i po nakon kosovskog rata, Srbija je voljno ili nevoljno uspela da probudi glas evropske savesti na Kosovu, koji je glas počeo snažno da se suprotstavlja daljem snaženju privilegovanih sloboda i prava rezervisanih isključivo sa etničku srpsku zajednicu, na štetu drugih zajednica, kao i na štetu Republike Kosovo.

Jednom rečju, danas Republika Srbija, kolikogod da to zvuči ironički, ozbiljno ugrožava srpsku zajednicu u Republici Kosovo kao i čitavu njenu strategiju baziranu na reformama i dobitku.

Danas, se ovome na Kosovu suprotstavlja ne samo politički deo službene politike zemlje, koja je na apsolutan način pozicionirana protiv privilegovanih slobode i prava za srpsku zajednicu, a na štetu drugih etnija i na štetu Republike. Danas su protiv toga i civilno društvo, mediji ili drugi nezavisni organizmi i institucije.

Danas je protiv privilegovanih sloboda i prava za etničku srpsku zajednicu a na štetu drugih etnija i Republike, sveudilj Republike Kosovo spontano izgrađen duh i filozofija kojim se braniopšti javni interes.

Bojim se da će uzvišena snaga ove filozofije, izgrađena i uobličena uz krhku plemenitost univerzalnih zakona delovanja javnog mnenja, u demokratskoj državi uvek voditi prema reealizaciji cilja koji se želi postići, jer će u protivnom procesi krenuti u suprotnom pravcu, ka tiraniji, diktaturi, anarhiji ili nećem sličnom.

Voleo bih da nisam u pravu!

Ovom prilikom, ni u kojem slučaju ne želim reći da su samo škrtost srpske politike i neodgovornost Beograda i određenih krugova Srpske pravoslavne Crkve pri postavljanju sve većih zahteva u ime onoga što se može nazvati srpskim na Kosovu, ili u ime „nadoknade srpskih poraza”, veoma otežali i doveli do kritične tačke privilegovanu etničku zajednicu na Kosovu kao i dijalog o normalizacji odnosa između dve zemlje.

U okviru ovakvih politika ima teških grešaka i u Prištini i, naročito, u Briselu. Ali je istina da je sada svima u najvećoj meri postalo jasno da mora postojati granica za ekskluzivne slobode i prava srpske zajednice u odnosu na druge zajednice na Kosovu.

Kosovska Republika je nakon usvajanja odluke njene Skupštine da se pred Međunarodnim sudom razmotri „Dosje” sumnji o ratnim zločinima na Kosovu, pri čemu su ekskluzivni delovi toga „Dosjea” nastali u institucijama vaše države i sistema, snažno digla glas protiv razaranja multietničkog reda i ustavnog poretka Republike Kosovo. I vidljivo je da je istina prosto na njenoj strani.

To znači da Republika Kosovo nema ničeg za skrivanje, bez obzira što je neprihvatljiv i, u nekim slučajevima, nasilan i krajnje naivan, način na koji se izražava protivljenja od strane određenih političkih krugova.

Ali to ne poriče realnost pitanja o kojem se govori i koje traži rešenje, bez obzira na određene politike koje ne žele da razumeju o čemu se tu radi.

Poštovani Predsedniče SANU,

Divlja kampanja Srbije u slučaju UNESKO, gde je Kosovo predstavljano kao deo Srbije, kao deo njene istorije i nasleđa, mislim da je bila jedna od najvećih i najštetnijih grešaka koje je Srbija učinila od završetka rata na Kosovu do danas.

Pretnja vrhova srpske politike i Srpske Pravoslavne Crkve (na Kosovu i u Srbiji) da će Kosovo braniti i ratom, predstavlja retoriku koja pre svega šteti srpskoj zajednici na Kosovu a mislim takođe i perspektivi vaše države.

Nije uopšte sporno da Republika Kosovo treba da učini još mnogo toga na tri važna plana:

Na planu konsolidacije političke klase;¹⁰

Na planu konsolidacije demokratije, i

Na planu konsolidacije pravne države.

Ali se ni za trenutak ne mnogu staviti u pitanje angažovanje i orijentacija Prištine u ispunjavanju obaveza prema državi, prema građanima kao i da ispuni odgovornosti i obaveze u procesima evro-atlantskih integrecija.

U ovom pogledu možemo reći da Republika Kosovo, zahvaljujući ustavnim garancijama za privilegovane slobode i prava etničke srpske zajednice na Kosovu u njihovom horizontalnom i vertikalnom rasponu, ima mnogo povoljniju poziciju u odnosu na vašu Republiku zato što:

Prvo, srpska zejednica na Kosovu, ili jedan njen deo, može odbijati priznanje institucija Republike Kosovo, biti voljno protiv integrisanja u te institucije, a da to ne negira datu realnost da Srbi na kosovu prema ustavu i Ahtisarijevom planu, imaju zagarantovana, i to na privilegovan način, prava i slobode u svim planovima i aspektima države, društva, nezavisnih institucija, medija.¹¹

Drugo, dijalog, u opštem pogledu, služi normalizaciji odnosa između dve države, i on na kraju krajeva nije postavljen da bi jedna strana izgubila a druga dobila. Ja čvrsto verujem da je dijalog u službi unapređenja perspektiva za obe države i njihove građane.

Treće, Kosovo je prihvatilo dijalog bez uslova, što znači da Kosovo nije tražilo od Srbije da se distancira od svoje prošlosti i zla koje je nanela kosovskom narodu. To je stvar vaše savesti i dobro je što od vas nije traženo ništa, štaviše ni da tražite oproštaj za zlo koje ste učinili kosovskom narodu;

Četvrto, u celini suština dijaloga, kada se posmatra struktura i različite slojevitosti dijaloga, pre svegaje u službi Republici Srbiji i etničkoj srpskoj zajednici na Kosovu, a onda je tek u drugom planu to dasluži i Republici Kosovo;

Peto, za Republiku Kosovo samo staza interesa srpske zajednice prolazi kroz Beograd i istina je da mi želimo da budemo u dobrim odnosima sa susedom;

Šesto, za kosovsku stranu dijalog u njegovoj unutrašnjosti izražava uglavnom njezinu dobru volju, koja svedoči i o lojalnosti političke klase u odnosu na Bruksel i Vašington, volji da se Kosovo integriše u evroatlatskim procesima i ojača dobra volja koja je u interesu srpske etničke zajednice na Kosovu, u vezi sa crkvama i nasleđem, koje se smatra značajnim i svetim, kao i po svim drugimaspektima u od značaja za njih, a koja su garantovana Ustavom Republike i Ahtisarijevim planom.

Sedmo, nasilje i okupcija jednog dela severa Republike Kosovo od strane bandi i Republike Srbije, kao što je slučaj sa delom opštine Mitrovica, i sa opštinama Zubin Potok, Leposavić i Zvečan (održavanje lokalnih izbora tamo jeste pokušaj i dobar korak s njihove strane da se integrišu u institucije i jedinstveni sistem Republike Kosovo), jeste pitanje koje je u strategiju Republike Kosovo ušlo da bi ono bilo rešeno mirnim i demokratskim sredstvima. A to znači da u tom delu zemlje, sve dok ne bude postignut supstrancijalni napredak, Republici Kosovo je neophodno da jača „zid” vladavine zakona čime bi se predupredila kontrabanda, trgovina ljudima i drugi negativni i kriminalni aspekti (Albanci s druge strane nisu uopšte isključenini iz ovih negativnih pojava, što znači da su tamo sada Srbi i Albanaci realno integrisani samo na planu i u svetu kriminala!). A to znači da će Republika Kosovo, ukoliko ovi gore pomenuti delovi imaju volju da ostanu u getu, imati dovoljno vremena dea sačeka građane ovih oblasti kako bi se oni, dobrovoljno, integrisali u jedinstvei sistem Republike Kosovo.¹²

Osmo, u javnim istupima političke klase Beograda, pre svega one koja je na vlasti, uzima se uloga žrtve u odnosu na sve značajne procese koji se tiču Republike Kosovo i u određenim slučajevima koristi se krajnje agresivna retorika, sve do otvorenih pretnji. Jednom rečju, politika koja je na vlasti u Beogradu još uvek nije u dobroj kondiciji da bez prisustva treće strane, sa Republikom Kosovo i njenim predstavnicima komunicira sa ljudskom, dobrosusedskom, političkom, diplomatskom i protokalnom normalnošću.

Poštovani Predsedniče SANU,

Putevi Republike Kosovo i Republike Srbije ne moraju se uopšte ukrstiti. Ali, umesto izlaganja takvih činjenica i argumenata, dozvolite mi da vas potsetim da je vaš izlazak na albansko primorje preko Nacionalnog autoputa Merdare-Priština-Drač, koji je izgrađen isključivo novcima Albanaca koji su inače, u ekonomskom pogledu najsiromašniji deo Evrope, predstavlja novo poglavlje i za strateške interese srpske države zbog kojih ste koliko do juče više puta ratovali sa ciljem da osigurate izlazak na otvorene vodene puteve. Danas možete proći ovim putem bez ijedne teškoće i bez vođenja rata. I mnogo više od toga. Da biste to ostvarili potrebna vam je samo volja za dobrosusedskim odnosima.

S ruge strane, Srbija danas od Republike kosovo ubire između 700 miliona i jedne milijarde evra u keš novcu svake godine, ne ulazeći u statistike ostalih tržišta Albanaca u regionu. A to znači da su Albanci, u ekonomskom i trgovinskom smislu, zlatan rudnik za ekonomiju i dobrobit vaše države i njenih građana.

A to znači da Republika Srbija ne hrani samo svoju dušu preko srpske kulture i nasleđa na Kosovu, več ona, preko Republike Kosovo, hrani i svoju decu.

I bez obzira na veliko zlo koje je srpska država nanela albanskom narodu, na Kosovu još uvek niko nije ozbiljno osporio ovu saradnju sa Srbijom¹³ i njenu slobodnu trgovinu sa Albancima u celini i, naročito, sa onima sa Kosova koje je, pre petnaest godina, pokušala da ih sve uništi.

Ovom prilikom ne želim da vam spomenem opšte isključivanje Albanaca od vašeg tržišta, zato što Srbija ne konzumira skoro ništa od albanskih proizvoda.

Ne bih želeo da se dogodi da većinska albanska zejednica pokaže takvu vrstu velikog zanemarivanja srpske zajednice. Ukoliko bi razvoj išao u tom pravcu srpska etnička zajednica bi bila ubijena izolacijom i usamljenošću u Republici Kosovo.

I sasvim na kraju, dozvolite mi da vam kažem da su Albanci, i naročito, Republika Kosovo, strateški partneri Republike Srbije.

Da, Republika Kosovo je magična figura koja može doneti mnoga dobra, ne samno eknonoska, državi Srbiji, ali ne ako se:

Ratuje protiv Republike Kosovo!

Kosovo ne vidi kao ekskluzivno srpski posed!

Ne pokušava da se Kosovo izoluje!

Ne preti se Kosovu!

Ne želi komadanje Kosova !

Ne ucenjuju perspektive Albanaca!

Republika Kosovo, celovita i jedinstvena kakva jeste, zapravo je garant očuvanja suverenosti Republike Srbije.

Ona srpska politička i intelektualna misao Srbije koja danas ne shvata ovu istinu, ne verujem da će sutra biti u stanju da shvati interese svoje države.

Albanci koji žive u pert država u regionu, tamo gde žive, kompaktni su u svojem etničkom rasprostiranju, nisu nikada vodili ratove za osvajanje tuđe teritorije. Niti da razore pet država kako bi oni  svi živeli u jednojn državi!

Oni su sada postali kičma stabilnosti i saradnje ne samo u pet država u kojima žive, već i ključlni faktor za stvaranje stabilnosti i dobrosusedske saradnje u regionu.

Zbog toga nije slučajno što je Republika Kosovo izgradila mnogo bolje odnose sa Crnom Gorom i Makedonijom nego što ih sa njima ima Republika Srbija. A ko bi u to mogao verovati do skora? Atakva je realnost stvorena po prvi put od vremena ranog srednjeg veka.

To znači da Albancima nisu nikada smetala sloboda i prava drugih, već su tražili slobodu i prava za sebe.

Evro-atlantske integracije su za Albance domaći zadatak, nešto što je najnormalnije za njih, zato što su oni, prema poslednjim mišljenima u nauci, po svemu sudeći, jedini autohtoni narod u Evropi. I zašto se oni ne bi integrisali u svoju drevnu okolinu?

Republika Srbija može samo imati dobiti od Albanaca, od Republike Kosovo, i nikada gubitke.

S poštovanjem

Redžep Hoti

Zamenik Ministra za Kulturu, Omladinu i Sport u Vladi Republike Kosovo.

Fusnotat:

1 Bez obzira što su Aleksandar Vučić i Ivica Dačić bili bliski saradnici prvi Vojislava Šešelja a drugi Slobodana Miloševića, koji su bili optuženi za zločin protiv čovečanstva, oni su izbor srpskog naroda i imaju mandat da rukovode tim narodom.

2 Kada ase ima u vidu etnička struktura Republike Srbije, ona može doći u opasnost da se, u ne tako dalekoj budućnosti, raspadne ili vrlo lako doživi sudbinu Bosne. To se može desiti i zbog činjenice da je Srbija učestvovala u pokušajima rastakanja drugih država i sada se taj fenomen može vratiti njoj kao bumerang zato što etnička struktura i rasprostranjenost etničkih zajednica pogoduje novim podelama i potpodelama. U ovom strateškom aspektu suverenost Republike Kosovo ima veliki značaj i za samu republiku Srbiju

3 U isto vreme može pružiti snažno opravdanje unutrašnjme faktoru u Srbiji.

4 Ne da Albanci ne prihvataju, već Srbi ne žele da se usadi takav pravni organizam koji bi razorio suverenost same Srbije. Albanci sa Kosova mogu razgovarati sa Beogradom o svakoj opciji mogućih  preuređenja odnosa između dveju država.

5 Ovu moć garantuje im Plan Ahtisarija.

6 Garantovana ustavna sloboda za etničku srpsku zajednicu seže do privilegovane slobode i prava koja je unikalna u savremenom svetu. Srbinnas Kosovu je danas više Sfbina nego u Srbiji u

etničkom, nacionalno, verskom, jezičkom, polnom, socijalnom, pravnom ekonomskom, političkom itd. pogledu.

7 Ovo je namoćnije oružje Beograda na Kosovu i najštetnija tačka u čitavoj genijalnoj filozofiji izgradnje Ahtisarijevog plana.

8 Uatavna garancija dve trečine glasova etničke srpske zajednice kao i Asocijacija srpskih opština u poslednje vreme.

9 Sloboda mšljenja i govora još uvek je ozbiljan problem u Srbiji.

10 Kosovo nastavlja da bude determinisano u politici, državnim i nezavisnim institucijama, u administraciji, u civilnom društvu i medijima dvema načinima mišljenja: mišljenjem i logikom komandanata i jugoslovenskim mišljenjem i logikom. Njen stvarni albanski evropski identitet još uvek je daleko od konsolidacije u poljima koja su pomenata ranije.

11 Istina da kod implementacije ovih prava ima teškoća, ali to nije učinjeno isključivo zbog jedne zajednice ni u jednom slučaju.

12 Sve dok će Republika Srbija biti prisutna u ovim oblastima, ona će biti okupator dela teritorije Republike Kosovo a tu stvar neće priznati nikada svetski demokratski poredak, kao što je to jasno rekla u Beogradu i nemačka kancelarka Angela Merkel.

13 Ako se isključi Pokret Samoopredeljenje.