Flotel

Flotel „Europa“ postade naš novi dom... na neodređeno vreme. Pet spratova... na svakom spratu 72 kabine... u svakoj kabini u proseku tročlana porodica... 1080 duša... 1080 žive čeljadi koji hoće da jedu... da spavaju... da peru veš... da dišu...

1080 glava sa bosanskih planina... sela i gradova... smešteno u centru Kopenhagena, glavnog grada Kraljevine Danske... a beknut' Danski ne umeju... Nasmejani radnici Crvenog krsta nam ponosno predstaviše našeg prevodioca... Albanca... koji je tako natucao Srpski da mi se na trenutak učinilo da bolje razumem Danski... nego tu čudnu, nakaradnu mešavinu kojom je on govorio...

Posle, nakon par sedmica, uz traljavo natucanje Engleskog i ogromnu pomoć ruku i nogu, uspesmo da dobijemo prevodioce koje smo napokon razumeli... ko kaže da se upornost ne isplati...

Ali ta prva noć u čeličnoj ljuljašci na vodi ostaće zauvek u pamćenju svima nama. Celi dan se komešalo na svim spratovima... vukle su se kese...torbe...ispitivao se novi teren...polako i plašljivo. U prolazu pored jedne kabine, čija vrata behu otvorena začuh tihi plač neke žene i muški glas

- Što sad opet cmizdriš, a? Vidi... jesi li uvijek maštala da vidiš inostranstvo – jesi! Jesi li uvijek želila da živiš u velikom gradu – jesi! Jesi li uvijek govorila kako ti je san da živiš negde na moru – jesi!!... Pa šta sad opet kukaš... em smo u inostranstvu, em smo u velegradu... em ne možeš biti bukvalnije na moru nego što smo sada.... i umjesto da uživaš, ti sjediš sada tu i cmizdriš!

Kroz glavu mi prođe rečenica – pazi šta želiš...možda ti se i ostvari... i uhvatih se za ogradu, jer je pored nas u luku ušao neki veliki brod praveći talase koji zaljuljaše naš novi dom.

Uveče, negde oko 23 sata utonuo je Flotel napokon u tišinu...samo su se negde-negde čuli koraci stražara koji su po dvojica patrolirali na svakom spratu... radi naše bezbednosti... Kako onda čovek da ne spava mirno, uljuljkan ritmom mora i koracima koji tupo odjekuku po metalnoj palubi... zamisli... ima neko da nas čuva....

Iz sna me trgnu prodorno zavijanje sirene... na trenutak, delić sekunde samo pomislih da sam u kući, u svom krevetu i da svira uzbuna... a onda mi glava lupi o plafon brodske kabine i munjevitom brzinom vrati svest u sadašnjost. Flotel je ječao, stenjao pod udarcima trčećih koraka...žamor ljudi je ličio na zvuk pčela...besnih, uznemirenih pčela... Ne shvatajući šta se dešava otvorismo tek malo vrata kabine i razgovetniji glasovi dopreše do nas... zapljusnuše nas reči – Vatra! Požar! ... Gori peti sprat.... brzo...brzo napolje....

Jakne... i žurno umotavanje deteta u jorgan... nađosmo se u bujici ljudi i pre nego smo se snašli...silazili smo niz klizave rampe koje su nas vodile na kopno... čvrsto tlo pod nogama...

Dole je već bilo dosta ljudi koji su svi gledali u tu ogromnu grdosiju i ljude koji su kao mravi kuljali iz njene utrobe... zapljusnu me kiša nošena vetrom i postadoh svesna da pada kiša... da nisam obula cipele... i da je novembar mesec u severnoj... memljivoj Danskoj...

Tražili smo pogledom plamene jezike koji će svaki trenutak liznuti metalni oklop broda... ali nigde se ne pojaviše... ni dim... ni vatra... –  možda ovde i vatra gori drugačije... ko zna, pomislih... Na brodu više nije bilo komešanja...delovao je avetinjski tako beo, okružen tminom i kišom... kad se na ulazu (ili izlazu) pojavi čovek kojeg su nam tog dana predstavili kao glavnog i odgovornog.

Na licu mu je blistao pobednički, zadovoljan osmeh... i onda je podigao ruku, pogledao na sat i rekao na Engleskom:

- Čestitam! U roku od 10 minuta ste napustili brod bez i jednog povređenog i bez mnogo buke. Vežba u slučaju požarne opasnosti je više nego uspešno završena, možete mirno da se vratite u vaše kabine!

Ovog puta naše nerazumevanje nije dolazilo zbog nepoznavanja Engleskog, ili nerazgovetnosti albanskog prevodioca...  Stajali smo otvorenih usta... najvećim delom bosi... na kiši... zanemeli... kada se iz gomile začu muški grleni glas:

- Ma, j... ja tebi vrlo uspješno mater!!!

Uz komešanje, i divan kolorit sočnih psovki počesmo ponovo da punimo utrobu broda... a negde u meni zasvetli, sasvim nerazumna, iracionalna nada da će neko da mi kaže kako je sve ovo... sve ovo... i rat i izbeglištvo jedna ogromna vežba... i kako smo je uspešno završili i kako je vreme da se vratimo kući....

P.S. Na brodu smo bili negde oko dve godine, posle čega smo dobili smeštaj na kopnu. Međutim, još dve naredne godine izbeglički kampovi bili su naša svakodnevnicai tek nakon pune 4 godine smo dobili boravišne dozvole i mogućnost učenjajezika i stanovanja van izbegličkih centara. O tom iskustvu, sledeći put....