Moja Elma nije terorista

Kosovska Mitrovica – Iza visoke kapije, u jednoj od ulica u Bošnjačkoj mahali, na samo pedesetak metara od Železničkog mosta u severnom delu Kosovske Mitrovice, nalazi se kuća porodice Elme Đušinca (21). Ona je krajem novembra uhapšena u akciji bosanskohercegovačke Državne agencije za istragu i zaštitu (SIPA) u Kalesiji, zbog sumnje da je pripadnica Islamske države, zadužena za obaveštajne zadatke i za vrbovanje drugih žena za ID.

Po izvorima MUP-a Srbije, po čijem je nalogu i uhapšena u Bosni, prošla je obuku i za samoubilačke napade, a pretpostavlja se da je sa suprugom Enesom Mešićem planirala da se pridruži džihadistima na Bliskom istoku.

Ništa u dvorištu porodice Đušinca ne govori da je ovde regrutovana „bombašica”, kako su je okarakterisali mediji. Roditelji, mlađa sestra, dva brata i baba, nespremni na medijsku potragu, našli su se u čudu.

Još sa stepeništa baba Ismeta nam tihim i plačnim glasom a objašnjava:

– Ovde smo sto godina. Ne znamo šta nas je ovo zadesilo. Naša Elma, koja je prvenče, ne može da bude ono što čitamo u novinama. Vaspitavali smo je patrijarhalno, kako i doliči našoj porodici. Snašli su nas jadi. Ovo je košmar. Prevarena je i od dobrog i mirnog deteta ispade da se pretvorila u nešto što nikad niko od nas ne bi mogao da pomisli – kršeći prste završava kazivanje Elmina baba Ismeta. Kako reče, nema više snage da išta više kaže i upućuje nas na sina Bećira.

Kaže da Elmin otac, radnik komunalnog preduzeća, od 23. novembra, kada je na televiziji čuo da mu je ćerka, navodno, bombaš samoubica, živi na lekovima za smirenje.

I ne samo on, već kako čusmo, cela porodica.

Komšije, koje su kao i porodica Đušinca, više od veka tu u mešovitoj Bošnjačkoj mahali, zgranuti su onim što su čuli o Elmi koju poznaju kao vaspitanu i mirnu devojku.

– Bila je dobar đak i započela je studije. Retko kad je izlazila, a i tada uglavnom sa sestrom. Porodicu je zaista svila teška muka. Život im se preko noći pretvorio u pakao – pričaju tu, na ulici, komšije i poznanici porodice Đušinca, koji ne žele da im se pominju imena.

Elmin otac Bećir je tek na treći telefonski poziv jedva nekako pristao na razgovor.

– Šta da vam kažem? Zavila nas je u nevolju, u muku i bruku, a vaspitavali smo je da bude devojka za primer, da bude dete kakvo svaki roditelj samo može poželeti. Prevarena je. Znao sam to još 9. februara kada sam po povratku s posla zatekao strašan mir u kući. Pomislio sam na najgore. Ispostavilo se da je Elma pobegla, da se udala – isprekidano priča Bećir.

Kaže da nema kuće u Mitrovici koju nije posetio kao majstor, vodoinstalater. A sada, veli, nesrećan i očajan, retko kom pozivu je u stanju da se odazove.

Vraća priču na 9. februar, kada je molio i kosovsku i policiju u Srbiji da mu vrate „dete koje je zavedeno, prevareno i koje je krenulo put Bosne”. Odgovarali su mu, kako priča, da „ne mogu da uhapse punoletnu devojku koja je svojevoljno otišla od kuće”.

– Nisam se sa njom čuo ni video sve do aprila, kada sam otišao u mesto Gornji Rajinci, između Kalesije i Tuzle. Kod kuće je bila Elma, taj njen muž Enes Mešić i svekrva. Bio sam ljut i besan, molio sam Elmu da se vrati. Rekla je da neće, da joj je dobro. Samo dan sam ostao kod njih, ali mi je bilo posve jasno da je moja ćerka za pogrešnog otišla. S njim sam razmenio tek pokoju reč. Rekao je da nema posla i da ga traži – iskidanim glasom priča nam Bećir Đušinca o onom što je zatekao u Bosni, u kući Mešića, kod zeta kojeg je Elma znala samo sa slike, pošto su se upoznali preko „Fejsbuka”.

Dolazila je, kaže, letos u Mitrovicu, išla je u Novi Pazar kod rodbine, ali i da izvadi pasoš bez kojeg nije mogla nazad u Bosnu.

Iako taj dokument nije uspela da dobije, nekako se vratila u Bosnu, kod muža. On će je, bar tako kazuju zvanični izveštaji, odati i namestiti joj hapšenje.

– Ja znam samo ono što čujem na televiziji i pročitam u novinama. Kad sam je zvao, plakala je i rekla da ona ni za šta nije kriva i da joj je namešteno. Plakali smo zajedno. Ovo što nam se dešava ne dao Bog nikome. Živimo u paklu i samo čekamo kad će osvanuti dan da nam se Elma vrati. Kao otac ubeđen sam da joj je namešteno i da ništa drugo ne može biti istina. Uveren sam da je uhapšena samo zato što je bez dokumenata boravila u Bosni. Zato je i smeštena u Emigracioni centar u Lukavici kod Sarajeva – završava razgovor Bećir Đušinca.