Omrkneš a ne osvaneš

Jednog avgustovskog popodneva 1987. godine u Vladimircima, varošici koja se nalazi nedaleko od Cera i Kolubare, zabeležila sam kazivanja tada devedesetdvogodišnjeg Stanimira Živanovića o njegovom šestogodišnjem učešću u ratu i obnovi zemlje. Pričao je ovaj starina mirno, staloženo i detaljno, kao da je godinama slagao sve deliće tog teškog mozaika i čekao momenat da ih obelodani. Srpski seljak njegove generacije se teško odlučuje da priča o svom životu za novine, ali kada odluči, onda je to pravi istorijski dragulj, veliki doprinos generacijama koje umeju da slušaju.

„Ako oćeš da ti pričam o ratu na Švabe, onda to ima dugo da se priča, cela knjiga da se ispiše. Eto, tri moja starija brata Milisav, Đoka i Obrad otišli su u rat još 1912. godine. Kad je bila mobilizacija, u ponoć je pukla prangija i zvonila su zvona. Ja sam onda imo šesnes godina i nisam mogo s njima. Otišo sam 14. godine, primio sam oružje, pušku i municiju. Bilo je 150 metaka i višeklije. Al nas nisu mećali u rat na Ceru, neg tek 15. dol na Požarevcu. Sve patnje naše vojske preživeo sam po rovovima i albanskim gudurama sa drugovima 6. puka Drinske divizije.

Na Ceru mi je poginuo brat Obrad, a Đoka na Milanovcu. Albanija je bila najcrnja, beda i muka. Sam omrkneš a ne osvaneš. Iza svakog žbuna vreba opasnost. Ja sam Albaniju prešao u jednoj cokuli i džaku na drugoj nozi. Et kažem ti, Hristove muke, sam on što je na krst razapinjan, a mi nismo. Glad je bila velika. Lebac od kilu je bio jedan groš, a ja ga u Draču platio banku. Banka imala pedeset groša, to je pedeset kila leba, a otišla sam za jedan tain. Et. Da nije bilo najstarijeg brata Milisava da mi pomogne, možda i ne bi preživeo sve one strahote.

Na Krfu nas Francuzi lepo dočekali. Sve nam dali, i odelo i cokule i čarape i sve. Na Uskrs uzo ja čuture moje desetine i otišo po vodu. Tam nađem jednog Novicu iz Dunavske divizije, pa sednemo pod maslinu. Kažem mu, viš kulu crnog Arapina. ’Vidim’, veli on. Odavde do Srbije iljadu čuka ima. Iljadu glava da imamo ni jednu živu ne možemo doneti. A poslen sam ga vido kad smo uzeli Kajmakčalan. ’Stanimire, jesi l živ osto?’ Živ sam, reko, et.

U Makedoniju sam 16. godine ranjen u glavu. Srećom nije bilo opasno, al ima posledica. A štaš ti kad šesnes streljački strojeva Švaba ide na tebe. Ni jedan metak ne ide džaba. Ubija. Pucao sam i ja, al deš ti gamad pobiti. Sila kad udari to ide ko mravi. Al kad vikne na juriš, na nož, ti juriš i ne gledaš i ne misliš kolko je nji, a kolko nas. Ideš da braniš svoju zemlju. Tako smo i pobedili.

Imo sam ja i ordenja. Zlatan orden Miloša Obilića i Belog orla s mačevima. Al kad je Drugog rata naišla kaznena ekspedicija, žena se uplašila za decu pa ordenje pobacala u baru. Et. Često se sećam svojih drugova, starešina i svi muka kroz koje smo prošli. Sećam se i onih koji su izginuli. Išo sam poslen u Solun i na Kajmakčalan da im posetim grobove.

Pričam ja praunuku Milanu o Albaniji. Kažem mu, kad porasteš uzmi „Srpsku trilogiju” Stevana Jakovljevića, ispiso čovek sve. Čitala mi unuka Vera tu knjigu, pa pita: ’Deda, je li sve ovako bilo?’ Ja kažem jeste sine sve je tako bilo, sve što piše tako je, još i gore. A poslen smo obnavljali zemlju. Muke i beda, al šta ćeš, mora se živeti.”

Pričao je Stanimir još mnogo toga, ali nije spomenuo da je u rat poneo i sliku svoje devojke Stane. Nosio je negde skrivenu ispod košulje, pa kad je teško on samo pomisli na Stanu, pogleda sliku i bude mu lakše. Tu je sliku čuvao i decenijama dok su bili u braku, a kada je supruga Stana umrla, dao je kamenorescu da taj devojački lik ukleše na njen spomenik.

Veče se polako spuštalo, a Stanimir je mirno privodio svoju priču kraju. Onda je zastao, zagledao se u daljinu i u mislima bio opet „tamo daleko, gde cveta limun žut”. Dve godine nakon ovog razgovora Stanimir Živanović, poslednji vladimirački solunac, pridružio se svojoj Stani i hiljadama svojih saboraca i starešina.