Knjiga o Kosovu

U 99. „Kolu” Srpske književne zadruge objavljena je „Knjiga o Kosovu” Dimitrija Bogdanovića (1930-1986), teologa, istoričara Srba i Vizantije, posebno njihovog prava, filozofije i književnosti, filologa, paleografa, arheografa, tekstologa, prevodioca sa grčkog i starog srpskog jezika, istraživača i hrabrog kritičara savremenih prilika u Jugoslaviji. Na prvom mestu – stradanja Srba na Kosovu i u Metohiji. Bogdanović je završio, u Beogradu, studije teologije (1956) i prava (1961).

Biografska odrednica je iz pera Radovana Samardžića, autora predgovora, koji još kaže: „Ljudi kao Dimitrije Bogdanović i u većim narodima se javljaju jednom u pola veka. Mnogi učeni stranci koji nas ponižavaju i pred kojima se ponižavamo samo su savršeni mediokriteti za koje radi institutsko roblje, održavajući im u papirima i mehanički sakupljenim znanjima onaj red bez kojih njihove glave ne bi mnogo značile.”

U „Knjizi o Kosovu” obrađeni su srednji vek, tursko doba, oslobođenje Kosova, Kosovo i albanska narodnost u novoj Jugoslaviji i velikoalbanski nacionalizam u novim uslovima.

Ova knjiga, ističe Radovan Samardžić, napisana je za dušu jednog izgnanog i uništenog naroda. U njoj je istina koja razjeda, truje i ostavlja pustoš gde dospe. Pisac ove knjige, koji je bio bogonosac, završio je svoj posao jer drugačije nije ni hteo ni mogao, a zatim je, još jednom, kao žižak zatreperio i utulio se.

Od kraja XIX veka, radeći na štetu Srbije kao javne opasnosti, zbog suprotstavljanja zavođenju njihovog diktata u jugoistočnoj Evropi, ističe Samardžić, velike sile su počele bacati oko na one teritorije koje bi se mogle osporiti srpskom narodu kao njegova baština, pa je među njih ušlo i Kosovo sa susednim krajevima.

Položaj srpskog naroda je pokriven, sve više, gustom koprenom mistifikacija. Briše se istorijsko pamćenje naroda, potkopavaju temelji njegove nacionalne svesti. Na njegovu savest se tovare hipoteka nepostojećih ili tuđih krivica. Zato prava i potpuna istorijska saznanja imaju za srpski narod osvešćujući značaj: ona ga vraćaju k sebi, osposobljavaju ga da stvari vidi u pravoj boji i u stvarnim dimenzijama.

Moraju se najpre ukloniti neke „odnegovane” zablude. Među prvima to je formula veštačke simetrije, u kojoj se odnosi između naroda relativizuju do te mere da se pokriva svaka krivica i gubi prava mera istorijskih zbivanja. I samo kazivanje o nasilju i genocidu koji se sprovode nad srpskim narodom na Kosovu oglašava se „neprihvatljivim” jer ono, tobož, vređa osećanja albanske narodnosti. „Tabu” je i sama istorija srpsko-albanskih odnosa. Umesto realne slike tih odnosa, kojom za poslednja tri veka dominira nasilje islamiziranih Albanaca nad Srbima, nudi se slika „recipročnih odgovornosti”, gde se fikciji dvadesetogodišnjeg „velikosrpskog nasilja” odmerava ista težina kao i dvestagodišnjem albanskom nasilju nad srpskim narodom.

Kosovo je srpska zemlja, tvrdi Samardžić, još od seobe naroda, od VII veka. Toj istorijskoj činjenici, koja se zasniva na mnogim i očiglednim istorijskim izvorima: arheološkim, lingvističkim ili antropogeografskim svedočanstvima, suprotstavlja se sada jedna, u suštini, rasistička teza o ilirskom poreklu Albanaca, kako bi se utvrdilo neko preče pravo albanskog naroda na teritorije koje naseljava srpski narod. Etnogeneza Albanaca je u nauci, kaže Samardžić, jedna od najmanje jasnih strana evropske praistorije.

„Knjiga o Kosovu”, o kojoj je juče govorio Radoš Ljušić (odlomke iz dela kazivao je Srba Milin), objavljena je prvi put 1985. godine.

Danas je aktuelnija nego u vreme kada je napisana. Na vreme je upozoravala ali, nažalost, niko je na vreme nije pročitao.